Ni kurva ni svetica, već revolucionarka

Raspadom SFRJ žena je ponovo gurnuta na margine u najvećem delu novonastalih država. Njena uloga u pop rocku, tamo gde je koliko toliko preživeo, svedena je na puki objekat u bendu, sem u par svetlih izuzetaka kakav je hrvatski bend Srbi. Preovladjući izraz, sukladno dominantnoj nacionalističkoj retorici, postao je onaj u kome je ženi sve dopušteno dokle god nema liderske ambicije. Umesto samoosvešćenosti, ona postaje kurva čija je polna sloboda neupitna dokle god se održava u okviru muških htenja i podleganja istima.

Piše: Siniša Jočić

Jugoslovenska  scena osamdesetih obilovala je muzičarkama. Kako onih  šlagerskih nota, tako i avangarde emancipacije žena u onome što je do tada smatrano muškim poslom, pop rock-u. Bilo da su u pitanju girls band-ovi tipa Cacadou Look, Šizike, Aske ili pevačice poput Zane, Bebi Dol, Anje Rupel, te bubnjarki, klavijaturistkinja i show entertaiment članica sastava Stidljiva ljubičica, Luna, EKV i Labaratorija zvuka, žene u pop rock-u su ne samo prokrčile put ravnopravnosti sa kolegama, već i lično i generalno izmestile sebe sa korzoa na podijume koncertnih sala, TV ekrane i disko klubove. Trebalo je dosta upornosti i hrabrosti da bi se prevalio put od povika – skini se – upućenih Slađani Milošević s početka javnih nastupa, do provokativnih, daleko polno eksplicitnijih poigravanja seksualnošću Marine Perazić u okviru dua Denis&Denis, pa do gotovo otvorene emancipacije lezbejstva oličene u pesmama Xenie, ”Moja prijateljica” i Videosexa ”Ana”.

Mlađašna Anja Rupel bila primer samosvešćemosti novih generacija i polno i seksualno. I to je u orbitu slave lansiralo četvoročlani ljubljanski bend, a od Rupelove storilo sex simbol kojem nisu upučivani pogrdni pozivi onih Miloševićevoj. Konačno, njeno gostovanje u Laibach kaveru The Beatles klasika Across The Universe, etablirali su je kao jednu od najznačajnijih YU pop rock izvođačica ikada.

Margita Stefanović  je izraz emancipovane ženstvenosti uronila u gotovo istočnjački misticizam svoje pojave,  gurnute u prvu liniju EKV na nastupima, delila je harizmatičnost preovlađujuće muške skupine zajedno sa frontmenom Mladenovićem. Najčešće skroz u crnom, helankama i cipelama s štiklom, kosom koja joj prekriva polovinu lica i zanosnim plesom za klavijaturama, ličila je na one svete žene, medijume s onostranim u mnogobrojnim tradicijama. Margita je udarila toliko jak i prepoznatljiv pečat mestu žene u rock n roll-u koji do danas nije prevaziđen. I u muzičkom i u vizuelnom smislu, arhitektica po obrazovanju, Stefanovićeva je izvajala estetski konstrukt jedne od najvažnijih pojava jugoslovenske muzičke scene.

Zana Nimani nalazila se negde na pola puta između Rupelove i Margite. I senzualna i mistična, dala je svojoj grupi takav teret koji oni njenim odlaskom iz benda nikada nisu mogli izneti. Zapravo, bez nje Zana je suštinski prestala da postoji.

Bebi Dol je  nešto poput tamne princeze YU pop rocka. Gotovo jurodiva prvosveštenica dionizijskog kulta beogradskog asfalta, muzičkoj sceni je podarila ne samo seksipil i emacipaciju, jedne za to vreme gotovo granične vrste shvatanja mesta žene u sveukupnom društvu, već i kreativni potencijal koji  adekvatno nosi zahtevnu ulogu koju je sebi nametnula.  Bilo samostalno, bilo kao podrška prvom albumu Du Du A, jednom od najboljih jugoslovenskih albuma ikada, nepravedno zaboravljenom, Šarićeva se nekoliko puta susrela sa otporom sredine u kojoj je blistala svojom autentičnošću. Najvažniji je onaj kada je SFRJ propustila mogućnost da jednog izvođaća iz socijalističkog sveta uzdigne na evropsku prepoznatljivost. Umesto nje, na Evroviziju je upućen Danijel Popović koji je, ruku na srce, ostvario odličan plasman, ali žal za propuštenim trenutkom da pariramo svetskoj muzičkoj sceni ne samo na evrovizijskom nivou, ostao je da traje i danas. Sklon sam da verujem da se jednostavno nije imalo hrabrosti stati iza nekoga ko je toliko odskakao od tadašnje društveno prihvatljive prosečnosti i ko je svojom pojavom funkcionisao kao sveukupno preoblikovanje emancipacije pojedinca u sivilu ujednačenosti.

Aske su imale više evrovizijske sreće od Šarićeve. Predstavljale su Jugoslaviju u Engleskoj 1982.godine i osvojile 14. mesto. Daleko važnije od skromnog plasmana bilo je to što su utrle put čisto ženskim bendovima poput Cacadou Look ili Šizika. Prve su  i danas prepoznate kao liderke ženeske samosvesti oličene u sloganu – devojke to mogu same.

U realizaciji žene kao samodovoljnog subjekta pop rock-a bitan doprinos je dala i Marina Perazić. Deo dueta Denis&Denis svojom izuzetnom harizmatišćošću postavila je bend na mesto jedne od komercijalno najuspešnije grupe Jugoslavije. Pored nespornog kvaliteta na to je ništa manje uticao i njena antagonistična predstava žene kao vatrene ljubavnice i svetice. Muškarcima je to neumitno mamilo uzdahe, ali i ulivalo strahopoštovanje, a ženama davalo uverenje i hrabrost da je moguće biti i jedno i drugo u jednoj ličnosti bez da se podilazi patrijarhalnim društvenim normama.

Slovenačka Neca Falk je donekle sledila put Patti Smith, dok je bosanska Amila levitirala negde između Joan Jett i klasične sarajevske škole rock n roll-a.

Slađana Milošević jeste prepoznata kao pionirka pop rock-a. Doduše put su joj utabavale Josipa Lisac i Zdenka Kovačiček. Prvoj je, baš kao i Oliveru Mandiću, sličila po estetskoj ekspresiji tela. Zajedno sa Bebi Dol i Josipom, činila je svojevrsno sveto trojstvo ženskog diskursa jugoslovenske muzike.

Novosadska scena najviše je ličila ljubljanskoj i riječkoj. Ženska snaga Parafa koja je punk rock i iznela u domaće okvire u vojvođanskoj ravnici našla je odjeka u Luni i Labaratoriji zvuka. Klavijaturistkinja Jasmina Mitrušić vajala je sa Tišmom i kompanijom gotovo darkerski ambijental i u tom smislu njena pojava je najviše nalikovala Margitinoj, dok je Labaratorija bila svojevrstan autentičan etno-ska projekat vodviljskog karaktera.

A onda su došle Boye. Isprva ženski synthwave band, kasnije povremeno ojačavan muškarcima, instrumentalistima, kao da je sažeo u sebi sve navedene osobine ostalih žena u pop rocku, prelomivši ih kroz prizmu genija Discipline kičme. Ne samo zvučnim i vizuelnim iskazom, podarili su Jugoslaviji onaj sirovi, punkoidni, gotovo svedenog na nivo primitivne umetnosti, iskaz kojim su preovlađujućem patrijarhatu, ne samo ponudili ravnopravnost, već ga nadišli gotovo matrijarhalnim krikom. Žena više nije bila samo jednaki subjekat igre. Postala je lider.

Raspadom SFRJ žena je ponovo gurnuta na margine u najvećem delu novonastalih država. Njena uloga u pop rocku, tamo gde je koliko toliko preživeo, svedena je na puki objekat u bendu, sem u par svetlih izuzetaka kakav je hrvatski bend Srbi. Preovladjući izraz, sukladno dominantnoj nacionalističkoj retorici, postao je onaj u kome je ženi sve dopušteno dokle god nema liderske ambicije. Umesto samoosvešćenosti, ona postaje kurva čija je polna sloboda neupitna dokle god se održava u okviru muških htenja i podleganja istima.

U svim rijalitijima muzičke scene regiona žena može piti, razbijati, drogirati se, menjati partnere i šta sve ne, ali samo pod uslovom da to čini iz besa jer je ostavljena. Dakle, ona je lažna buntovnica čvrstorukaškog patrijarhalnog diskursa. Te tendencije nisu samo narativne prirode u takstovima pesama, već i u javno pojavnoj sferi. Zato nije čudo da jedna Josipa Lisac i dan danas predstavlja i dalje avangardu i usamljeni bastion ženske samodovoljnosti, samoostvarenosti i samosvesti.

Ženi je danas dopušteno biti ili divom ili kurvom, a nikako revolucionarkom. To, možda više nego bilo šta drugo, demistifikuje karakter društava u kojima živimo.

Izvor: XXXmagazin

Naslovna fotografija: Margita Stefanović (foto Goranka Matić)