Nedavno preminuli basista Korni grupe, Boljan Hreljac, jedan od rijetkih opsežnih intervjua dao je prije 10 godina za Radio Požegu i osim emitiranja u tom programu, nikad do sada nije objavljen u drugim medijima.
Razgovor je vođen za potrebe emisije “Gramofon” Radio Požege, 13. novembra 2008. godine, a povodom retrospektivnih izdanja Korni grupe, trostrukog CD albuma i DVD izdanja, za koja je Bojan Hreljac bio izvršni producent.
Intervju je vodio Goran Živanović, autor emisije.
– Hajde da se ovom pričom vratimo malo unazad. Zašto ste odlučili da poslednji koncert Korni grupe bude održan baš u “Studiju M”, u Novom Sadu?
Hreljac: Dva razloga su dovela do takve odluke. U to vreme, tehnika je bila dosta primitivna. Vrlo je teško bilo naći reportažna kola i organizovati snimanje, tako da pravih “živih” koncerata iz tog vremena gotovo i da nema zabeleženih. Jedan od osnovnih razloga zašto je baš tu održan naš poslednji koncert vezan je za sjajnu novosadsku publiku, kod koje smo uvek dobro prolazili. Drugi razlog, odnosio se na činjenicu da je taj prostor bio opremljen za to vreme veoma dobrom studijskom tehnikom, što uz prisutnu publiku daje mogućnost za stvaranje jedne jako dobre atmosfere, a to opet pogoduje za jednu takvu ideju u vezi koncerta kojim bi bio obeležen kraj postojanja jedne grupe.
– Šta je bio stvarni razlog prestanka rada Korni grupe? Ima mišljenja da je Kornelije Kovač bio razočaran plasmanom na Evroviziji, zatim lošom prođom vašeg albuma “Not An Ordinary Life”, itd. Voleo bih da mi na ovo pitanje odgovorite iskreno.
Hreljac: Pa evo pokušaću. Vrlo je specifična karijera Korni grupe. Mi smo faktički radili na dva koloseka. S jedne strane da bi uopšte opstali, radili smo hitove, a sa druge, rock jazz kompozicije, koje su nama bile u srcu, u trajanju od po petnaest pa i dvadeset minuta.
I na tim našim koncertima, širom ondašnje Jugoslavije uvek je iz toga proizilazio problem. Morali bi da sviramo jednu dugačku, pa zatim jednu kratku kompoziciju, tj. hit pesmu jer je to tražila publika. Kada se završila ta Evrovizija… ali prvo da kazem da taj plasman apsolutno nije bio razlog, čitao sam i ja to po novinama, ali to zaista nije tačno. Znači, doneli smo odluku da se raziđemo nakon te Evrovizije, ali smo takođe potom nekih pola godine bili na oproštajnoj turneji. Nismo se posvađali, nismo bili razočarani ovim ili onim. Tačno je, mnoge svetske grupe su se razilazile kada je dolazilo do određenih neslaganja, ali to nije bio i naš slučaj. Tog 25. novembra 1974. godine nestala je jedna grupa, ali mi smo i dalje, evo više od tri decenije, dobri prijatelji. Uostalom, primetićete jednu stvar. Dvadeset godina nakon Korni grupe, mi smo snimali mnogo ploča raznim izvođačima, bilo kao muzičari, a Boček je često radio i aranžmane. Čoliću, Balaševiću, i da ne nabrajam. Evo šta je ustvari istina: Mi smo užasno napredovali i, shodno tome, hteli smo da sviramo neki “teži” jazz rock. No istovremeno smo bili i u nekoj dilemi – kako nastaviti dalje? Jer šta se dogodilo? Za kratko vreme smo napravili uspeh, za nekih četiri-pet godina. Pobeđivali na festivalima, obišli Jugoslaviju, ne znam koliko, više puta svakako, sve to prošli, izbacili singlove, albume. I šta sad? To je bilo razmišljanje. Da li je potrebna još jedna ploča, još jedna pobeda na festivalu? Da li je potrebno u svemu tome tek nešto promeniti, ili ipak potpuno stati?
Ja mislim da smo ipak pogrešili. Godinama smo posle o tome pričali. Šta je trebalo, po meni? Trebalo je da prekinemo sa tom vrstom svirke, mislim na hitove, ovo-ono, ali istovremeno da za mali krug ljudi sviramo jazz-rock, da se nalazimo recimo jedanput-dvaput godisnje, ali tu bi verovatno i malo “zastranili” na neki način. To bi onda sve vuklo na nekog Chick Coreu, pitanje je koliko bi publike uopšte bilo zainteresovano za tako nešto. I tako je ta neka dilema ostala sve do današnjih dana.
– Dobro, mislite li da je sve ono što je ostalo iza Korni grupe, bilo hitovi, bilo domen progresiv rocka, predstavljalo neki maksimum koji se od vas mogao očekivati?
Hreljac: Pa čudno je to bilo vreme. Teško se sada i vratiti u tu ’74. godinu. Mladi ljudi bi to danas svakako teško shvatili. Pre svega, tačno nakon nas, neke ’75 godine, sve postaje industrija. Pojavom Bijelog dugmeta to je sasvim evidentno. Znači, što se nas tiče, trebalo je strogo kanalistati stvari. Ili svirati samo hitove, što nama definitivno nije bilo u srcu, ili “zastraniti”,pa svirati za manji krug ljudi. To je jedna dilema koju na neki način mi nismo razrešili. Jer pazite, dosta toga se u popularnoj muzici naglo menja, upravo te ’75. godine. I u krajnjoj liniji – mi smo i uradili sve što je moglo. Ploče su se dobro prodavale, koncertni prostori su uvek bili puni, pa i oni veći. “Tivoli” Ljubljana, sto znači desetak hiljada ljudi, “Sportska hala”, Zagreb. U tom prostoru su svirali i Stonesi. Šta je nas ustvari slomilo? To je dosta interesantno. Ti si neka zvezda. Sviraš u tom Zagrebu, ja se toga dobro sećam. Puna hala, novinari, TV ekipe, i sve ostalo što uz to ide. I mi se vraćamo kući i jedva čekamo da dođemo u Beograd i da sutra sviramo po fakultetima. Zašto? Pa zato što smo najbolje svirke imali na beogradskim fakultetima. Za mali krug ljudi. Oko četristo posetilaca u amfiteatru i to je to. Na Ekonomskom, Pravnom, ma svuda. I to su bile svirke koje su trajale po tri-četiri sata i to bez onih naših hitova. Znači, neka dosta slobodna svirka, blues, neki “poludžez” i tako. I tako smo se našli u nekom raskoraku. Na kraju krajeva, ostali smo drugari zauvek i mnoge dobre stvari smo i posle Korni grupe radili zajedno.
– Pre par godina pojavio se onaj trostruki box set, na kojem je na valjan način predstavljen rad Korni grupe. Prvi disk obuhvata vašu progresiv fazu, a ostala dva sve hit singlove, a zatim u dobroj meri zahvaljujući upravo Vama i DVD sa mnogim raritetnim snimcima Korni grupe. Šta bi o tome mogli reći?
Hreljac: Dobro sad… to jeste objavljeno zahvaljujući meni, na neki način. Ja sam uvek sakupljao, još u onom vremenu od pre trideset pet godina, sve isečke iz novina, imao sam mnoge te snimke. Posle sam dobrih petnaest-dvadeset godina radio kao urednik na RTS-u, sve moguće zabavne emisije, kao što je recimo “Garaža”, pa “Mesam”, ako se neko seća tih osamdesetih godina, dakle neke te zabavne večeri. Uvek bi, kada sam radio taj svoj urednički posao, u nekim pauzama i presnimavao. Pravio neku svoju ličnu arhivu. Da to nisam presnimio, sve bi to bilo uništeno, to niko ne bi sačuvao. I to se i pojavilo, zvuči neskromno, zahvaljujući toj mojoj arhivi. Da tako nije bilo, to danas niko ne bi ni mogao da vidi, i da sazna kako je sve tada izgledalo.
– To je otprilike nekih dva i po sata materijala.
Hreljac: Da, zajedno sa onim bonusom. Prvo je to početkom osamdesetih prebacivano na VHS, znači drugih mogućnosti nije bilo. Danas takva tehnologija deluje primitivno, ali da tada tako nije urađeno, snimci bi bili zauvek izgubljeni. To bi zaista bila šteta, jer ima veoma interesantnih detalja. Na primer, kompozicija “Put za istok” se odnosi na jedan naš veliki šou, čiji je reditelj bio Dejan Karaklajić. To je bio jako skup šou, rađen je više od nedelju dana u fimskom studiju “Košutnjak”. I to je prva emisija jugoslovenske televizije u boji. To zaista malo ljudi uopšte i zna, a vrlo je interesantno. Jako puno mojih kolega je tamo radilo, gomila producenata i organizatora. Ja sam u to vreme studirao, odnosno već i završavao organizaciju na Akademiji koja se sad zove Fakultet dramskih umetnosti. Tu su doslovno svi bili “upetljani” jedno nedelju dana. Skoro, pre jedno dve godine, pronađem ja kod kuće snimak te naše emisije i pošaljem ga u Ameriku Dejanu Karaklajiću, koji već nekih petnaest-dvadeset godina u Njojorku predaje na nekoj od tamošnjih filmskih akademija. I nećete verovati, on je svojim studentima to puštao i oni nisu mogli da veruju da je tamo neke sedamdeset i druge-treće godine, nešto tako snimano u nekoj Srbiji, Jugoslaviji. To je za njih bio potpuni šok. A ovde niko na to nije uopšte ni obratio pažnju. Vrlo je interesantno, taj ceo šou je malo mračan i komplikovan, tu su one naše duže kompozicije, ali Dejan mi je rekao da je to svakako vrlo značajno u smislu izučavanja i edukacije tih mladih reditelja.
– Ja bih dodao i za mnoge kolekcionare i poštovaoce Korni grupe taj DVD je takođe značajan. Na kraju krajeva, vrlo malo bendova iz tog perioda se uopšte može pohvaliti da imaju toliko sačuvanih snimaka. I ne samo to. Tu su fotografije, zatim beleške sa proba, nastupa, pregled diskografije itd. Nije mi u znanju da još neki bend iz tog perioda poseduje tako nešto. Zatim, spotovi tadašnji, kakvi bili da bili, ali po mom mišljenju sve to jeste jedna potpuno sjajna stvar, ne samo kao prezentacija jedne grupe već i ondašnjeg vremena uopšteno govoreći.
Hreljac: To svakako stoji. Do te ’75. nisu ni postojali ti klasični spotovi kakve danas znamo. To je počelo osamdesetih godina. Uostalom, već sam rekao, mogli ste imati i gomilu novca, ali opet jako je teško bilo angažovati neka reportažna kola da bi se nešto snimilo. Tehnika je bila oskudna, a ono što je imalo, nije stavljano u funkciju tek tako. U to vreme održana je gomila sjajnih koncerata koji nikada nisu zabeleženi. Tako da je , bar što se muzike tiče, tako nešto bilo upriličeno samo na ovim velikim festvalima. kao što su to bili Beograd, Zagreb, Opatija. A mi tu kao neki rokeri, pa ako i sviramo “pop”, imamo svoja tri minuta i to je gotovo. Samim tim, ja ne verujem da neka tadašnja grupa, a i ove kasnije, poseduje neki takav materijal.
– Kada smo se dogovarali za ovaj razgovor, rekli ste mi da još nesto pripremate. Možete li da nam kažete šta je u pitanju?
Hreljac: Pa sa ovim DVD-ijem ja sam mislio da je manje-više sve privedeno kraju u tom smislu. Uradili smo onaj trostruki CD, tu se nalazi gotovo sve što je snimljeno, ali imam tako neke prijatelje, fanove Korni grupe, kolekcionare, koji mi stalno govore – objavite još nešto, objavite još nesto. Proganjali su me, prosto. I onda sam odlučio da objavim i četvrti CD koji se odnosi na taj naš poslednji, oproštajni koncert koji je održan u Novom Sadu pre trideset i četiri godine. I šta sam tu dodao, što je interesantno, takođe je kvalitetan snimak. To je iz ’72, godine, kada smo učestvovali na najvećem mogućem svetskom jazz festivalu, a to je Montreaux Jazz festival u Švajcarskoj. Sva svetska imena su tu učestvovala. I dan-danas to je najbolji festival. Mi smo tom prilikom izvodili jednu jako komplikovanu i interesantnu kompoziciju, koja se zvala “Igra na Šar planini”. A zašto je sve to interesantno? Čak i mnogi koji su pratili Korni grupu to nisu mogli da čuju. Mi smo tada plasirali etno na jedan džezerski način, da se tako izrazim. Tada su sa nama svirala i dva izuzetna muzičara. Saksofon je svirao Mića Marković, a trubu čuveni Pera Ugrin, dakle džezer svetsko glasa, evropskog u svakom slučaju. Tako da je to dosta zanimljivo, taj način na koji smo mi tada svirali etno i gde smo možda mogli, pa i trebali da “skrenemo”. Mogu da kažem još jednu zanimljivu stvar. Mi smo svirali na jednom festivalu koji se zvao Newport Jazz festival u Beogradu. Te godine je svirao recimo BB King pre nas, zatim sutradan MIles Davis. Možete misliti koja je to postava, to su bila najbolja vremena. Mi smo bili jedini Beogradjani koji su učestvovali. I izlazimo Bata Kovač i ja, sećam se, posle koncerta Milesa Davisa, koji je malo zastranio u to vreme. To je bila neka njegova Jimi Hendrix faza ili kako ja to zovem – “wah wah” faza, tada je dosta bio pod Hendrixovim uticajem, malo mi je nekako ta muzika bila “uvrnuta”. I na izlasku iz Doma sindikata, kaže mi Bata – možda bi i mi mogli da uradimo nešto slično, na neki naš način. I tada napravimo tu kompoziciju “Igra na Šar planini”, niko ovde tada ništa slično tome nije radio. Baš je onako zvučalo džezerski, pa smo po mom mišljenju i mi pomalo i zastranili.
– To će se pojaviti na sledećem disku?
Hreljac: Pa da, to je nekih sedamdeset i pet minuta, to je maksimum neki. Sve pesme peva Zlatko Pejaković. Tu je “Put za istok”, “Čovek sa belom zastavom” i ima jedna kratka verzija kompozicije “Jedna žena”. To sam ubacio zato što je ranija verzija bila sa Dadom Topićem i mislim da bi to bilo interesnatno onima koji vole muziku tog vremena.
