Ovih dana, preciznije 25. 12., rock zajednica ovih prostora makar u sjećanjima obilježava fantastičan jubilej – 50 godina od izlaska prvog rock albuma u nekadašnjoj Jugoslaviji.
Prema podatku iz kartoteke Croatia Recordsa, nekadašnjeg Jugotona, LP ploča ”Naši dani” zagrebačke Grupe 220 u prodaju je puštena 1968. godine na katolički Božić, koji je, kao i svi ostali vjerski praznici, u bivšoj državi bio radni dan.
Tako se, na neki način uz dodatnu simboliku, dogodio povijesni trenutak: prvi jugoslavenski rock album.
Svi pioniri ovdašnjeg rock and rolla u ranim šezdesetim, od Silueta, Iskri, Crvenih koralja do Indexa, mogli su računati tek sa singlovima, dok je ozbiljan posao u diskografiji bio rezerviran samo za jazz, klasiku, šlagere, orkestarsku i tradicionalnu folklornu muziku.
Dati priliku rock sastavu za prvi LP album bio je, za to vrijeme, hrabar čin, ali je ostao i ‘eksces’, budući da su se naredni rock albumi (Time, Josipa Lisac, Korni grupa) pojavili tek 1972.
Iza tog velikog trenutka, izlaska ploče ”Naši dani”, stoje Drago Mlinarec (vokal, električna i akustična gitara, usna harmonika i autor 9 pjesama), Vojko Sabolović (električna gitara, vokal i autor 3 pjesme), Branimir Živković (piano, orgulje, udaraljke, glas i aranžmani), Vojislav Totalović Mišo (bas gitara, udaraljke, glas), Ranko Balen (bubnjevi) i Pero Gotovac, znameniti urednik Jugotona, u ulozi producenta.
Ovako važna priča zaslužuje i potpuno emotivni okvir, a napisao ga je naš saradnik, požeški rock novinar i poznati kolekcionar ploča Goran Živanović.
Ovih dana navršava se pola veka od objavljivanja prvog albuma ex YU rocka. Pola veka nade da bi svet možda i mogao biti drugačiji. Bolji.
Pokušali smo, nije da nismo. Hteli smo i smeli, ali ipak… Nismo umeli. Jer jasno je sasvim, svet se ne menja gitarama i paletom šarenih boja. Mada… činilo se mogućim. Makar na trenutak.
I čudesan je bio taj san. Najčudesniji od svih, koji se mogu sanjati. Dugo smo držali zatvorene oči. A kada smo ih otvorili, shvatili smo kako je nada jednog drukčijeg sveta, zauvek izgubljena. Nestala je negde usput. Potrošila se.
Ipak, nije baš sve bilo uzalud. Ako već svet nije, mi smo se promenili. Ili bar deo nas. Naučili smo da sanjamo otvorenih očiju. Da bar ponekad maštamo stvarnost, ako je već takve nema.
I kada danas prošetam nekim zabačenim ulicama moje mladosti, upitam sebe – jesu li ovo “naši dani?”
Biće da ipak jesu. Uostalom, drugih i nemamo više. Oni iza su prošli, ovi ispred jos uvek nisu došli. Ovo sada, jedino nam je preostalo.
Pa ima li danas “dnevnika jedne ljubavi”, “modre rijeke”, “crne dame”, “drugog načina”, “filigranskih pločnika”…?
Ima li tih totema “naših dana?”
Verujem i znam da ima.
Promenili su ime, uzeli drugo obličje, ali tu su. Jedino, što je sve manje nas koji prepoznajemo. Nas, koji smo spremni da tragamo. Koje ne mrzi, kojima sve to nije dosadno, koji su ostali dosledni onim danima.
“Našim danima”.
Ljubav i posvećenost manjine, onih posebnih, često je vanzemaljski jaka. Jača od bilo čega drugog. Zato međusobno i prepoznajemo “naše dane”, u danima sadašnjim.
Zato i pronalazimo jedni druge, tako jednostavno i lako.
