Koncert planetarno slavnog i vrlo popularnog klasičara daleko je od uobičajene ‘akademske’ atmosfere klasične muzike i s njegovom opuštenoću ponekad je više nalik rock show programu.
Svečano otvaranje Zlatnog 50. izdanja BEMUS-a u beogradskom Sava centru, 10. oktobra 2018., proteklo je u znaku čestog gosta srpske prestonice – maestra, virtouza na violini, neponovljivog i nadasve originalnog Britanca Nigela Kennedyja.
Čim je izašao na pozornicu, prolomio se neverovatan aplauz koji se dugo orio salom, te Nigel od te buke nikako da počne koncert. Po sedmi put stiže miljenik publike u Srbiju, retko talentovani violinista, koji uživa u susretu sa beogradskom i uopšte publikom u Srbiji, jer svaki put dobija nesebičnu ljubav iz svih redova velike sale Centra “Sava”.
Svi su disali kao jedan slušajući komične bravure između kompozicija, jer je Nigel poznat po izuzetnim duhovitim pasažima, jako je vrcav, vispren, originalan. Na prvi pogled, kada ga vidite, on odaje utisak pankera u pokušaju sa svojom ekcentričnom frizurom i tim “neobaveznim” imidžom, kome je, eto, slučajno uletela violina u ruke. Ipak, baš ta jednostavnost i tek prividna nemarnost u oblačenju Nigela čine pristupačnim, dodirljivim, neobičnim i veoma simpatičnim.
Krenuo je sa Bachovom kompozicijom “Fuga iz Sonate br. 1 za violinu solo” i nakon toga, što se retko dešava, rešio je da predstavi kompletan svoj četvoročlani bend (dve gitare, violončelo i kontrabas). Ali, kako ih je predstavio! Za kolegu koji svira čelo top je učinio ovim rečima: “Ovaj momak ovde svira sličan instrument kao moj, samo je malo veći od mog.”, a gitaristu ovako: “Ovaj tip mene u potpunosti iz svih uglova podseća na moju ženu. Iz svih uglova, osim naravno frontalnog”. A sebe: “Hello, I Am Nigel Kennedy, and I am Very Well!”.
Nigel je vanserijski muzičar koji i posle toliko decenija i dalje uživa u svom poslu, voli svoje kolege na sceni, ne libi se da skakuće po bini kao veseli dečak koji ne želi nikada da odraste, cereka se, prosto se – igra. Koncert je nastavio u svom stilu: “A sada, posle Bacha, sledi moj drugi omiljeni kompozitor, a to je – Nigel Kennedy!”
Na oduševljenje publike, seo je za klavir i briljirao na nekoliko kompozicija, gde je postalo jasno koliko je izvrstan i kao – pijanista. Ovaj segment je bilo poglavlje “Mađioničar iz Lublina”, inspirisano istoimenim Singerovim romanom, gde su se pet Nigelovih kompozicija utapale čarobno u jednu božanstvenu celinu bez kraja (“Yasha & Zeftel”, “Elzbiata & Magda”, “Emilia & Halina”, “Spirit, Destiny and Transformation”, “The Cell”).
Drugi čin, posle 20-ak minuta odmora, kreće dinamično, sa bogatom kolekcijom neprolaznih klasika braće Gershwin, a posebno je zanimljiva bila njegova nova garderoba, jakna sa likim Hendrixa na leđima. Ovaj briljantni umetnik čvrsto je povezan sa rock muzikom, svirao je sa takvim veličinama kakvi su Paul McCartney, Pete Townshend (bend The Who), Robert Plant (Led Zeppelin), Kate Bush…
Uvek je divna čast da ga slušamo, a potpisnik ovih redova je imao priliku pre 14 godina da upozna ovog muzičara i uradi kratak inervju sa njim. Mora se priznati, nije se nimalo promenio, isti pokreti, osmeh, raspoloženje, kao da je zamrznut u vremenu, večito nasmejan, skroman, detinjast, zabavan…
Iako je planirano da posle zvaničnog programa završi koncert, tek sada nastaje nevolja, jer Nigel posle bisa nikako da siđe sa pozornice! Savršeno je pokazao koliko poznaje i domaće klasike sa svih prostora bivše Juge, te je u jednom dahu odsvirao – “Jovano, Jovanke”, “Ciganka sam mala”, “Hajde Jano kolo da igramo”.
Umesto planiranih skoro dva sata, Nigel Kennedy je, nakon više biseva, sišao sa scene tek posle puna dva i po sata. Briljantno, izvanredno, predivno, Program “Bach Meets Kennedy Meets Gershwin” beše apsolutno remek delo!
Izveštaj: Ivan Makragić
