Uspomene mogu biti manje ili više važna stvar. Zavisi od čoveka. Recimo, meni je stalo do njih. Nekako mislim, ako nemam podlogu u prošlosti, na osnovu čega da koračam u budućnost? Teško bi to išlo. A sve i da hoću, ne mogu neka sećanja da izbrišem.
Piše: Goran Živanović
Pustim tako ploču, zagledam se u jednu tačku i odlutam… I prisetim se… I gotovo svako to “parče” vinila mi donese poneki davnašnji san u moj sobičak. I zamirišu tako sve ekskurzije, upoznavanja i druženja i sve gitare, pogrešni i pravi akordi za najdraže pesme, zamirišu uvojci nekih devojaka, zamirišu zore kraj reke, uz nekog važnog pored sebe.
I zamirišu svi mogući i nemogući poslovi kojih smo se prihvatali još kao srednjoškolci, da bi priuštili sebi ta najdraža “parčad” plastike, neki instrument, ili još bolji uredjaj.
I zamiriše ono – “ma znam, mogu ja to sigurno”… Zamiriše inat mladosti.
I udišem tu aromu neumereno, kraj svemu ne umem da sagledam.
I svaki dah me prožima i kida, veseli i boli. Slapovima sećanja punim baterije za dalje. Za sutra. Eto, to su uspomene.
I uvek kada ti mirisi nestanu, pomislim – nema čega da mi bude žao. Znam sigurno. Jer kad danas navrate meni dragi prijatelji i kada se prisetimo davnih vremena, uz obavezno – hoćemo li odslušati onu našu? – sa ponosom iz police vadimo to “parče plastike” i stavljamo na gramofon.
Ili sa još većim ponosom svojoj deci kažem – uz ovu pesmu smo se ja i vaša majka upoznali.
S druge strane, mogu da zamislim, kroz jedno trideset godina, kako će izgledati kada neko od ove Pink generacije, točeći čašu vina, kaže: “Draga, daj onu našu sa prvog sastanka.”
Ili to možda i neće biti nikakva pesma. Možda će to biti politički govor, ionako je to danas mnogima važnije od svega. Pa i samog života.
Problem je jedino što ti govornici te svoje izjave proglašavaju nevažećim već nakon pola godine, a tek nakon trideset? I hoće li tada lagati sami sebe?
Kažem vam, svako ima pravo na svoje uspomene. Na onakve kakve je i zaslužio. Ja svoje ne bih menjao. Važiće dok hodam ovim svetom.
