Mnoge su knjige napisane, mnoge reči izgovorene kako bi se objasnila relacija čovek – muzika. I mada je sve više onih koji smatraju kako je na tu temu već sve rečeno, ja ipak ne delim takvo mišljenje.
Piše: Goran Živanović
Taj okean zvuka, beskonačni svemir, kako god, otvara se sve više kako dublje zaranjate u njega. I paradoksalno – što dublje zaranjate, kraj mu sve teže možete sagledati.
Pročitao sam izuzetno puno toga, manje ili više ozbiljno napisanog, kada je muzika u pitanju. Stvorio jednu od najvećih ličnih muzičkih biblioteka u zemlji. Pa opet, čini se – nedovoljno.
Ima jedna knjiga, ne znam da li ste čuli za nju, naslov joj je – “And There Was Light”. “I bi svetlost”. Njen pisac je Jacques Lusseyran (Žak Liseran), inače heroj francuskog Pokreta otpora, koji je oslepeo kada je imao sedam godina, ali je istovremeno bio izuzetno muzički obdaren i svirao je čelo.
Evo jednog pasusa iz njegove knjige:
“Prva koncertna dvorana u koju sam ikada ušao, kada mi je bilo osam godina, već posle prvog minuta, za mene je imala mnogo veće značenje nego sva kraljevstva iz bajki. Odlazak u tu dvoranu bio je prvi korak jedne ljubavne priče. Štimovanje instrumenata bilo je moja veridba. Plakao sam od zahvalnosti kad god bi orkestar zasvirao. Svet zvukova za jednog slepog dečaka, kakva iznenadna milost! Slepoj osobi muzika je hrana. Njoj je potrebno da je dobija u pravilnim razmacima, poput obroka. Muzika je stvorena za slepe ljude.”
Kakav opis! Danima sam razmišljao o ovome. Znam, u Evropi je postojala vekovna tradicija slepih crkvenih orguljaša. Slepi muzičar? – to je nešto što je već postalo mit. Njihov osećaj za muziku mogao bi se jedino objasniti Božjim darom. Nagradom za oduzeto čulo. Svet gospela, džeza, bluza, vrvi od takvih imena.
Za mnoge ste i sami čuli: Ray Charles, Stevie Wonder, Jose Feliciano, Jeff Helay, Art Tatum, Rahsaan Roland Kirk, Diane Schuur, Lennie Tristano, Joe Mooney, Sonny Terry Reverand Gary Davis…
Koliko je taj nedostatak povezan sa muzičkom genijalnošću onih koji ga imaju, govori i činjenica da su uz svoje ime često nosili i samu reč “slepi”, gotovo kao neku počast: Blind Willie McTell, Blind Lemon Jefferson, Blind Willie Johnson, Blind John Davis, The Blind Boys Of Alabama… Spisak je zaista dugačak. Ovde bi mogli dodati i braću Johnnya i Edgara Wintera koji su rođeni sa albinizmom, što takođe dovodi do problema sa vidom. Takve osobe pate od fotofobije, odnosno manjka svetlosti.
Kažu da slepa deca veoma rano progovore, i imaju izuzetno pamćenje.
Takođe, neretko, muzika postaje epicentar njihovog sveta. Oni kroz dodir i zvuk nadoknađuju nedostatak onog vizuelnog.
Dalje, istraživanja su pokazala da oko 60% slepih muzičara ima apsolutni sluh, nasuprot jedva 10% onih koji imaju normalan vid. Ključni momenat za razvoj pa i održavanje apsolutnog sluha kod ovih drugih, bilo je rano muzičko obrazovanje, koje je počinjalo već od šeste godine uzrasta, a to nije imalo presudnu ulogu za sluh kod onih sa gubitkom vida.
I možda najvažnije: dokazano je da osobe koje su rođene slepe ili su to postale u najranijoj mladosti, ne gube potpuno funkciju vizuelnog korteksa koji se nalazi u potiljačnom režnju, a koji je centar za obradu vizuelnih informacija, već on moždanom reorganizacijom biva dodeljen drugačijim čulnim unosima – naročito onima vezanim za sluh i dodir.
Ipak i pored očiglednih dokaza, sve to nije potpuno do kraja definisano, pa se i dalje vrše intezivna proučavanja u centrima kao što je Montreal i sličnim.
Bilo kako bilo, u dvadesetom veku, slepi muzičar postao je gotovo ikona, ali je u današnjem modernom vremenu, u kome humanost nikako nije primarna, ta “saga” ipak donekle devalvirala.
Ima slučajeva kada su slepi muzičari ujedno i muzički savanti, ali o svemu tome neki drugi put.
I na kraju ponovo pitanje: Usud, Kazna ili Božji dar?
