Piše: Goran Živanović
Nisam nikakav stručnjak za sport. Ipak, nisam toliko izvan da ne mogu shvatiti lepote i draži koje taj takmičarski duh donosi. Ali, kada pročitam sve ove, toliko agresivne, a u isto vreme tako jalove diskusije koje se vode na društvenim mrežama, evo baš sada povodom SP u fudbalu, prosto ne znam šta da mislim.
Prvo osećanje koje mi se javlja, jeste stid. I pitanje – zašto i dokle?
Nekada davno, najviše odgovora na sva pitanja koja bi me mučila, pronalazio sam čitajući knjige i slušajući muziku. Mnogo kasnije, neke važne odgovore davali su mi sami ljudi. Da budem precizniji – malo kroz razgovor, mnogo više svojim ponašanjem.
Znate, kada nekog upoznajete, a to sam prvo naučio, uvek slede obostrano lepe reči. Ili je tako u većini slučajeva. Ipak, mnogo je važnije ono što se događa prilkom rastanaka. Tada neki postupci govore više od hiljadu reči.
Danas, čitajuci neke komentare u vezi proteklih utakmica, setih se jedne pesme. Pesme, koja mi je mnogo značila. Koja se pojavila u totalnoj vladavini pomahnitale disko manije. To je bio melem za uši.
A tekst? Divota.
Kada bi mi neko predložio da pravim listu najboljih pesama, ne bih to mogao. Zaista ne bih. Ali ono što bih sigurno mogao, jeste da nabrojim neke albume ili kompozicije iz određenih godina, koje su izazvale eksploziju mojih osećanja.
Krajem sedamdesetih, tačnije 1978., pesma “Dust In The Wind” bila je za mene kao očaravajući glas sirena, koje su mamile mornare u zagrljaj iz koga nema povratka. Tako je i bilo. Za mene, ni dan-danas taj zagrljaj nije oslabio.
Mogao bih ovde sada pisati i o samoj pesmi. O tome, kako su ova vanvremenska melodija i čudesni tekst, nastali sasvim slučajno. O tome, kako je gitarista Kerry Livgren (suosnivač i glavni autor američke rock grupe Kansas, koju je napustio 1983. godine – op. redakcije) osmislio njenu harmoniju tek kao vežbu za usvršavanje svoje tehnike sviranja. I kako mu je jedne prilike njegova supruga, dok je to vrteo u beskraj, dobacila: “Kada ćeš već jednom napisati tekst, za to što sviraš?”
Zastao je u trenutku. I napisao je. Stavio je na papir veličanstvenu odu o prolaznosti. O tome, da ništa ne traje večno. O tome, kako smo tek “prašina na vetru”.
“Kapljica vode u bekrajnom moru”. I kako ”sav novac koji imamo, na kraju ne može kupiti čak ni samo jedan naš minut”.
Kakva istina. Kakvo podsećanje koliko je život dragocen i kratak. I da ga, mi sami, veličanstvenim možemo učiniti jedino ako ga u potpunosti budemo posvetili u negovanju onoga što istinski volimo i cenimo. Sve ostalo je tek – “prašina na vetru”.
Pa tako i mržnja. Ona se uvek obije o glavu, upravo onom koji mrzi.
Da, jasno je, ovako misliti nije danas baš moderno. Ovo je neka stara škola. Ali ja je, baš zato, toliko i volim.
*
Dodatak…
Slučajna je podudarnost današnja objava kratke vijesti koju je prenijela većina press agencija, a koja kaže da englesku rock superzvjezdu Stinga ne dira previše uspjeh engleske reprezentacije na Svjetskom nogometnom prvenstvu u Rusiji, jer više voli klupski nogomet od “nacionalističkog” turnira koji organizira “korumpirana FIFA”, kako se izrazio.
“Zbog toga više volim gledati klupski nogomet”, rekao je njemačkom listi Welt am Sonntag 66-godišnji pjevač koji navija za Newcastle United, dodavši “Svjetsko prvenstvo previše je obilježeno nacionalizmom“.
