Ništa veliko nije stvoreno bez strasti i ne može bez nje ni biti stvoreno. Setih se danas ovih reči koje je izgovorio veliki Hegel. A setih se razmišljajući, o čemu drugom, već o muzici.
U mnogim pričama na tu temu, susrećem sve više onih koji tvrde kako današnji izvođači rock muzike nemaju kvalitet, pa samim tim ni brojnu publiku. No, da li je sve baš tako jednostavno?
Pogledajmo na primer, konkretno instrumentaliste.
Današnji klinci u stanju su da odsviraju na svojim instrumentima nešto što je nekada mnogima bio tek pusti san. Znam to dobro, jer živim od instrumenta već četiri decenije. Znači nije u tome problem. Taj kvalitet i te kako postoji.
Nekada je dobar instrument bio vredan suvog zlata. Danas je neuporedivo lakše to sebi priuštiti. Ne morate potezati u inostranstvo, tražiti razne dozvole. Znači, ni u tome nije “kvaka”. I mogli bi ovako ko zna do kada. No nema potrebe, bolje da odmah pređemo na stvar.
Ta “kvaka”, koju pomenuh, leži upravo u onome što je izrekao Hegel – danas apsolutno ne postoji strast za nečim takvim. A to je posebno izraženo kod mlađih naraštaja.
Podeliću ovde jedno svoje iskustvo. Pre izvesnog vremena prepoznao sam određeni kvalitet kod jednog lokalnog benda i iskreno sam pokušao da se zauzmem za njih. Poznavao sam neke ljude iz posla, i tako… Organizovao sam im snimanje jednog jednostavnog spota, zbog čega sam morao da “dovučem” svog prijatelja iz jednog malo daljeg grada. Nije to bilo sad Bog zna šta, radilo se brzo, ali taman dovoljno da se nastupi na gledanoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom. I taj nastup sam dogovorio.
I šta je bilo? Ništa. Niko živ nije mogao da ih nahvata da se organizuju i odu do Beograda. Jedna potpuno suluda situacija. Umesto da oni jure mene, jurim ja njih. Naravno, odmah sam odustao.
Da bi se uspelo u bilo čemu, mora da postoji želja. I to ne bilo kakva, već ona najjača. Strastvena. Ona koja ne pita za izgubljeno vreme, novce, proliveni znoj. Ona koja ne poznaje sitničarenje, svađe, netrpeljivost prema saradnicima. Ona koja podredjuje mnogo toga, zarad nekog višeg cilja. Ona koja se boji uzvišenom kreativnošću.
Ništa ne vrede, to pusto tehniciranje i vratolomije na instrumentima. Ne vrede, kada mi većina njih deluje, dok ih gledam, poput nekih robota. Nigde ne prepoznajem onu strast, koja stvara emocije, koja vam natera leptire u stomak, pa posle ne možete da spavate.
Samo to može stvoriti takvu vrstu interakcije i razmene između izvođača i publike. E toga je danas sve manje. Svi su u fazonu nekog prostog, pukog, dokazivanja i to odmah i sada. I neke blentave nonšalancije. Kod jednih, nema vremena za čekanje. Kod drugih, nema razloga ni za najmanje nerviranje. Svi su “opušteni”. Mnogo više takvih strasti prepoznajem kod ovih poštenih staraca koji se i danas penju na binu, nego kod današnje mladosti. Jbg, tako je. U tome je “kvaka”.
Intervjuisao sam jednom Bojana Hreljca, basistu Korni grupe i on mi je tada ispričao kako je ostao zaprepašćen odgovorom Stanleya Clarkea, na pitanje novinara – kada mu je bilo najteže? A odgovor je bio: “Najteže mi je bilo kada sam počeo da sviram sa Chickom Coreom.”
Na čuđenje i primedbu novinara, da su obojica tada već bili svetski vrh i da mu to ipak nije jasno, legendarni basista je odgvorio: “Vežbali smo i do osamnaest sati dnevno!”
E to je ta dobitna formula: Ljubav + želja = strast. Ako na to dodate strpljenje i upornost, jasno je zašto je nekada moglo mnogo toga da se uradi. Sa nekoliko akorda i neretko nikakvim instrumentima, mnogi su postali glasnogovornici svoje generacije. I na kraju: Na sličan način, takvu strast mora gajiti i publika.
Neko manje, neko više, ali takvo osećanje mora biti prisutno svakako. I tada sve funkcioniše kako treba.
Tada će susret takvih zanosa učiniti da glasnogovornici današnjih mladih generacija, budu ponovo oni koji to i treba da budu.
A ne Kija, Stanija, Dalila..
Goran Živanović
