Snovi na ‘Drugi način’ ili – dah prošlosti u (tmurnoj) sadašnjosti

Piše: Goran Živanović

DEO PRVI: SNOVI NA ”DRUGI NAČIN”

Još od malih nogu, bio sam prosto opsednut gramofonom i pločama. I radiom. Bolje reći – muzikom.

Prvi domaći LP kojim sam bio nepovratno “zaražen” jeste prvenac YU grupe. Koliko li sam samo puta tu ploču “odvrteo”. “Trka”, “Noć je moja”, “More”, “Čudna šuma”… Sve biser do bisera.

Možda niste znali, ali ta ploča je bila najprodavaniji LP neke domaće rock grupe, do pojave Bijelog dugmeta. Tiraž je iznosio tada neverovatnih 30.000 primeraka. Dugme im je preotelo još jedan primat koji su do tada imali. Naime, sve do dolaska “veselih bosanaca” YU grupa je slovila za pravi narodski bend.

Bilo kako bilo, ja sam obožavao i njihove singlove koji su se pojavili pre ili nakon LP prvenca. “Nona”, “Tatica”, “Mali medved”, “Bio jednom jedan pas”, “U tami disko kluba”, “Šta će meni vatra”, “Drveni most”, “Sama”… Ubrzo nakon toga otkrio sam prvi album grupe Time, Josipe Lisac, Korni grupe, Indexa (ovde mislim na onaj kompilacijski)… Bile su to ploče nad pločama, mala remek dela.

A onda sam, i dan-danas se toga sasvim jasno sećam, kod jednog dosta starijeg prijatelja čuo prvi album grupe Drugi način. Bio sam opčinjen. I muzikom i stihovima i omotom. I samoćom kao temom albuma. Možda je sve to imalo veze sa godinama kojima sam tada “gazio” – nepunih petnaest.

Sećam se tih svojih “leta” kao onih u kojima sam proživljavao duboke, duboke, unutrašnje bitke. Kako mi je samo u tom “ratovanju” godio taj album. I slušao sam ga opet i “Opet…”. Uostalom, sa tom pesmom je i počinjao.

Nismo baš previše znali o samoj grupi. Poneka štura vest u Džuboksu. Tako je bilo, sve dok nije došlo do razlaza. Prvo smo dobili informaciju o postojanju dve grupe istog imena. Drugi način I i Drugi način II.

Nismo bili srećni zbog toga. Posle se pojavio Nepočin. I kritika njihovog prvog albuma u Džuboksu, kojom su prosto sasečeni. Ni zbog toga nismo bili srećni. Posle je sve bilo – posle. Moje unutrašnje bitke su čini se, prestale. Nikada nisam doznao ko je u njima pobedio. Da li zaneseni dečak ili “prizemljeni” mladić koji je polako postajao svestan svoje okoline.

Ne, ipak nisam siguran.

A kada se danas već odrasli čovek pobuni i kaže kako mu je već dosta svega, odnekud izroni onaj dečak i podseti ga na neke pesme, druženja, ljubavi… I na sve “relikvije”, pisma, potpise, koji su tu tek da bi sećanje bilo sasvim živo. Za čoveka samo nevažne sitnice. Za dečaka totemi i kult.

Ma sve mi se čini odnekud, da svoje bitke ipak moramo voditi dok smo živi. I sanjati svoj san… Zauvek.

DEO DRUGI: DAH (DIVNE) PROŠLOSTI U (TMURNOJ) SADAŠNJOSTI

Čekao sam tu pesmu. Dugo. Priznajem. Ipak, znao sam da će jednom doći. A znao sam i još nešto. Kada je jednom budem čuo, zauvek ću se inficirati. Tako je bilo i sa mnogim drugim. Ali nekada…

Uostalom, uvek sam sebi bio najbolji prorok. Odavno već svi moji heroji prvo nevoljno, a potom gotovo utrnulih osećanja, uzmiču pred naletom raznih “burazerskih provenijencija”. Nadri pevača i muzičara, nadri biznismena, nadri političara… Ma sve je tako “nadri” u našoj nadri svakodnevnici.

Može li ikako biti drugačije? Verujem i znam da može.

Kada sam na koncertu, pre otprilike par godina prvi put čuo ovu pesmu, shvatio sam. To sam čekao! I kažem, dugo je to čekanje bilo. Predugo. Ipak, vredelo je. Mogao bih ovde pisati o celom albumu. Ali dovoljno je reći da je pesma “Htio bih vratiti” sa poslednjeg ostvarenja Drugog načina, pravi biser u moru današnjih prosečnosti. I to onih prosečnosti u kojima forma na sva zvona nadilazi suštinu.

Nema upražnjavanja “borilačkih veština” nad instrumentima, nema bespotrebnih dokazivanja (čitaj: preterivanja) glasovnih mogućnosti, nema… Sve je na svom mestu. Tačno onako kako treba. “Zaljubio” sam se na prvi pogled. I traje ta ljubav, traje… Kao nekada davno, kada su se pojavljivali danas već legendarni albumi.

I tako mi se jedan od mojih najomiljenijih bendova vratio na najlepši mogući način. Na onaj – DRUGI NAČIN! Zato kažem da i danas sve može biti drugačije. I da muzika koju toliko volim, ipak još uvek nije umrla. Znam da mnogima to i te kako smeta, želeli bi da ona već jednom skonča. Samo čini se, žilav neki stvor.

“Svemira beskraj sagledati okom
uhvatiti jeku sa četiri strane
pa u jednom času, snažnom i dubokom
proživjeti prošlost u današnje dane”.

Stvarno šta reći, izuzev – remek delo!