The Rolling Stones. Koliko god imali nemerljiv značaj u muzičkom smislu za mnoge generacije, njihovo postojanje u današnjem vremenu dobija i jednu sasvim drugu, gotovo istorijsku konotaciju.
Mišljenja sam da će sa nestankom Stonesa, ionako već devalviran pojam grupe, benda (čitaj: zajedništva), zauvek biti ugašen, bar u onom smislu u kakvom smo ga poznavali u drugoj polovini dvadesetog veka.
A to znači – kao osnovnu ćeliju čitave rock kulture: Bend = R’N’R.
No kao što se danas, namerno ili nenamerno, marginalizuje značaj porodice kao osnovnog sastojka svakog društva, tako je i bilo koje drugo zajedništvo na margini savremenih socijalnih fluktuacija.
Pojam benda u onom smislu kakvog ga nose Rolling Stonesi, danas je gotovo nezamisliv. Opstati skupa tolike godine, u tako turbulentnoj karijeri u svakom smislu, od neizvesnog početka, preko problema sa narkoticima, hapšenja, pa do ekstremne popularnosti i svega što ona sa sobom nosi, na kraju krajeva i gomile novca, apsolutno je nezamislivo današnjim mladim ljudima, koji često nisu tolerantni ni za najobičnije sitnice.
Hoću reći, pojam zajedništva koje TRPI, ali u svrhu postizanja nekog VIŠEG CILJA danas gotovo i da ne postoji. Svi hoće sve, odmah i sada!
A pojam takvog zajedništva vrlo je vidljiv upravo kod Stonesa.
Ako pogledamo unazad, kroz sve ove godine, tokom njihove jako duge karijere, oni su imali vrlo malo personalnih promena. Na njih su se uglavnom odlučili sami članovi benda (Taylor, Wyman), ili je do toga došlo zbog nezainteresovanosti, odnosno prevelikog pritiska slave koji je za neke bio neizdrživ (Brian Jones).
Kroz čitavu njihovu karijeru (ako preskočimo prve mesece nakon osnivanja), možemo navesti jedino Iana Stewarta kao nekog ko je zaista dobio otkaz od menadžmenta, ali je čak i on zadržan u grupi kao stalni saradnik, a otkaz je dobio kao punopravni član. Za tako nešto gotovo i da nema sličnog primera, ako istovremeno sagledamo razmere njihove popularnosti.
Stonesi su, hteo to neko da prizna ili ne, poslednji bastion rock kulture u tom smislu.
Nekada je bilo, ipak, drugačije. Setimo se recimo Zeppelina. Kada je iznenada preminuo bubnjar John Bonham, grupa je odlučila da ne može nastaviti dalji rad. Danas su mnogi bendovi, ako su uopšte i bendovi u smislu u kojem sam pisao gore, uglavnom personifikacija jednog čoveka. I što je još interesantnije: to ume i da funkcioniše ako je taj čova sposoban, odnosno predodređen da ima pedigre vođe. Međutim, po sistemu “videla žaba…” takvu mantru žele da sprovedu i ostali, pa su situacije koje iz toga proizilaze neretko i smešne i tužne istovremeno.
Stoga Rolling Stonesi u današnjem vremenu predstavljaju izuzetak, ali onaj koji potvrdjuje pravilo.
Goran Živanović
