Datum izdanja: 01.06.2018.
Izdavač: Mascom Records
Žanr: rock & blues
Naša ocjena: 5-
Kada je Električni orgazam počinjao, 1980. godine, njihov lider Srđan Gojković Gile imao je 19 godina i muzika koju su radili bila je za njihove generacijske (novovalne / novotalasne) klince. Danas Gile ima 57 godina i muzika koju s bendom stvara je muzika za njihovu (vremešnu) generaciju.
Iz ugla današnjih klinaca to može značiti da su staromodni. Za vršnjake članova Električnog orgazma to je samo prirodni proces u kojem je 50 ili 60-godišnjacima besmisleno pokušavati da još budu klinci.
U tom smislu album ”Gde smo sad?”, pored sjajnog naslova, ima sve ono što donosi muzičko i životno sazrijevanje, dakle odmjerenost, staloženost, nenametljivost, mudrost, neku vrstu raskoši – i, dovraga, još uvijek dovoljno energije u ‘starim kostima’.
Otvaranje sa ”Bio sam loš” (uz međuigre klavijatura i gitare, koje se često događaju i u ostalim brojevima) najavljuje atmosferu svih devet pjesama i njihovih ukupno 44 minute, u kojima nema ekstremnih eksplozija, ali ni velikih predaha u ‘lijenim’ i ‘hipnotičkim’ ritmovima. Kad hipnotičnost spominjem, ”Duga topla noć” odličan je primjerak pjesme koja ima sanjivu blusersku strukturu, a drži vas čvrsto tokom svih svojih šest i nešto minuta. Za bend karakteristični ukrasi usne harmonike (autoru ovih impresija uvijek uzbudljivi) raspoređeni su po cijelom materijalu s pravom mjerom. Bananin gitarski učinak je za ‘kapu dolje’, a ono što Ljuba čini konstantno na klavijaturama rezultat je kakav daje muzičar koji se prvenstveno vrhunski zabavlja dok svira.
Jedina balada na albumu je ”Bila si kao san” i jedan je jako lijep komad, a zapravo jedini koji nisam uspio do kraja uhvatiti je ”Okašuka šakata”.
Tekstovi su manje-više standard Električnog orgazma (muziku su, inače, radili gitarista Branislav Petrović Banana, klavijaturista Ljubomir Đukić Ljuba i pjevač&gitarista Srđan Gojković Gile, dok je potonji autor svih stihova) i dva su posebno zanimljiva zbog posveta.
U naslovnoj ”Gde smo sad?” imenom se spominju svi članovi benda i njihov roadie Dejan, te pokojni bubnjar Orgazma Goran Čavajda Čavke (Goran se odselio, uvek me veselio, ogledalo se razbilo, mlado drvo savilo), dok je ”Koliko dugo već nema te”, koja sliči ljubavnoj jadikovki, zapravo uspomena na Milana Mladenovića (Da, mi smo bili dobri drugovi, Toliko stvari smo izgubili, Iste snove smo potrošili, Na crne vrhove se popeli, Da li da vratim se, Tamo gde nema me, I samo nekad setim se, Koliko dugo već nema te).
Zvuk albuma uobličio je slovenački producent Toni Jurij sa kojim je grupa radila na ranim albumima “Lišće prekriva Lisabon” (1982.), “Les Chansones Populaires” (1983.) i “Kako bubanj kaže” (1984.) i dobro je da se ni on nije vraćao u prošlost, osim što je lovio sirovu energiju i uobličio je po mjeri ovog vremena.
Pjesme: 1. Bio sam loš, 2. Istok, zapad, sever, jug, 3. Kamerom snimam sve, 4. Odvedi me do rupe, 5. Gde smo sad?, 6. Koliko dugo već nema te, 7. Bila si kao san, 8. Duga topla noć, 9. Okašuka šakata
P.S. Ovaj tekst nije ”rock kritika”. Posao je to za ekperte. Ovo su utisci koji se nisu mijenjali ni poslije nekoliko slušanja i vaši mogu biti drugačiji, ali autoru ovih redaka album ”Gde smo sad?” (uz jednako vlastito pitanje) ostaje jedan od dražih u opusu Električnog orgazma. Kojeg držim ‘naj-stonesovskijim’ ovdašnjim sastavom.
J. Dujmović
