Nežne uspomene na zaboravljene pesme: Jesen je (šta da ti kažem Ana?)

Postoje tako neke kompozicije koje nisu bile veliki hitovi. Ali nekako traju. Nemaju veličanstven aranžman. Ipak traju. Produkcija je očajno odrađena. Svejedno, opet su drage. I mnoge druge, značajnije kompozicije svoga vremena, danas su zaboravljene. Ipak, na neki čudesan način i dalje opstaju u sećanjima nekih ljudi. Drugačijih ljudi. Ljudi od one vrste, koja valjda izumire i nestaje.

Piše: Goran Živanović

Eto, takva je pesma ”Jesen je (šta da ti kažem Ana?)” u izvedbi retkima poznatog Gordana Balabanića, izvođača iz 1970-ih.

Kada bih nekom ko je nikada nije čuo, hteo da objasnim ovu kompoziciju, trebao bih i morao, otpočeti od onoga što joj nedostaje.

Pa šta je onda tako magično u njoj? Upravo njena ogoljenost. Ogoljenost koja se sreće retko gde. I još nešto! Čudesan tekst. Ne, malo je reći čudesan. Preteško iskren.

(Hm, da. Baš to danas nikako nije u modi. Nema veze, pišem dalje.)

A čudesne tekstove obično pisu čudesni pesnici. A oni opet, gotovo uvek budu zaboravljeni. Od svih. E takav je pesnik Petar Jevtović.

Rođen na dalekoj periferiji Požarevca, takoreći selu, tamo gde su njegovi roditelji odlučili da žive.

A zašto baš tu da žive? – nikome nije jasno. Dobrila i Dule su bili lekari i mogli su u to vreme živeti bilo gde, ali oni su odabrali baš to mesto. Dobrila je poticala iz čuvene smederevske porodice Davidović, koja je u Srbiju donela novinarstvo i štamparstvo, dok je Dule bio rođeni Beogradjanin.

Kažu da su još početkom pedesetih godina imali automobil. A i njihov Petar je imao sve što poželi. Baš sve? Pa… sve, izuzev sreće. Ali za to će se doznati tek kasnije. On je za to znao još od početka.

Njegova okolina mnogo toga nije praštala. Dete lekara? – pusti ti njega, njemu je lako. Šta god je pokušao tokom školovanja da uradi i da se dokaže, dočekivano je od drugova iz klupe sa podsmehom. I onda je utehu pronašao u pisanju poezije.

U to vreme i na takvom mestu, to su možda i mogle raditi devojčice. Dečaci? Nipošto! I tako su roditelji finansirali štampanje knjiga svog jedinca.

Bogatstvo se polako osipalo, novca je bilo sve manje, a lekara sve više. A Petar je tumarao beogradskim ulicama, često poklanjajući svoje pesme, ili ih prodajući za sitne novce. Jednog dana naleteo je na sanjara Gordana Balabanića. Poklonio mu je prelepe stihove o Ani i tako je nastala jedna od najlepših balada na ovim prostorima.

Ubrzo, roditelji su mu umrli i Petar je ostao bez jedinog oslonca u životu. A od poezije se ne živi. Započele su besane skadarlijske noći, smucanja i spavanja po najgorim bircuzima. Bio je potpuno nepripremljen za takvu surovu životnu realnost.

Kasnije je došla duševna bolnica.

Kasnije je spalio svoje pesme.

Kasnije su njegovi stihovi bili mnogo poznatiji nego on sam.

Ma kasnije je sve bilo kasnije.

Umro je u duševnoj bolnici. Kremiran je 19. juna 2010. Bio je poslednji izdanak svoje porodice. Iza njega nije ostalo ništa. Izuzev njegove čudesne poezije. Dala mu je sve i uzela sve.

Kasnije, Momo Kapor je svaku svoju emisiju na “dvestadvojci”, započinjao njegovom pesmom o Ani.