Goran Živanović iz Požege, jedan od najpoznatijih rock novinara i diskofila-kolekcionara u Srbiji, autor knjige ”Gramofonske priče” (2010.), ispisuje nove zanimljive priče iz vremena naše zajedničke muzičke nostalgije.
LJUDI I SUDBINE ili NIKADA NE ODUSTAJ OD SVOJIH SNOVA
Verovatno da ne postoji ništa strašnije za jednog muzičara od pomisli na mogućnost povrede šaka i prstiju. Međutim, ako se tako nešto i dogodi, stvari kao po običaju nikada nisu samo crne ili bele. Postoji i nešto između.
Možda je priča o legendarnom majstoru gitare Djangu Reinhardtu, najbolji dokaz za gore iznesenu tvrdnju. Naime, kada je imao nepunih 18 godina, prikolicu u kojoj je živeo sa svojom prvom suprugom u toku noći zahvatio je požar. Povrede Djangove leve šake bile su zaista strašne. Mali i domali prst su zadobili takav stepen opekotina da su se prosto “stopili”.
Hirurškim zahvatom su razdvojeni. Prsti!? Pre bi se to moglo nazvati nekakvom bezobličnom masom. Odmah je bilo jasno kako su slabe nade da bi na bilo koji način mogli biti upotrebljeni prilikom sviranja gitare.
Ipak, mladi Django je rešio da se ne predaje tek tako. Zaključio je da su mu preostala tri prsta sasvim dovoljna da nastavi sa sviranjem svog voljenog instrumenta. Jasno mu je bilo, da u tom slučaju mora osmisliti sasvim novi način hvatanja akorda. I uspeo je!
Kasnije je tražio i dobijao basnoslovne honorare za svoje nastupe.
No, pored toga, nekada mu je pecanje bilo važnije od bilo kakvog koncerta. I bilo kakvog honorara. Takvim svojim odlukama znao je menadžere dovoditi do ludila.
A 16. maja 1953. Django je preminuo nakon moždanog udara. Imao je 43 godine.
Mnogo godina kasnije njegova sudbina, istrajnost i upornost pokazaće jednom drugom gitaristi kojim putem bi trebao da krene. Pet godina pre Djangove smrti, tačnije 1948., u Birminghamu je rođen Anthony Frank Tony Iommi. Bio je prvo i jedino dete italijanskih doseljenika Anhtony Franka i Sylvie Marie Iommi.
Tony je u školu išao zajedno sa budućim kolegom iz benda, Ozzyem Ozbourneom. Njegovo odrastanje je bilo zaista teško. Od malena je morao da radi naporne fizičke poslove. Ipak, ponajviše su mu smetale dečačke bande, kojih je u to vreme bilo na sve strane. Već sa nepunih deset godina gadno se povredio. Bežeći od jednog huligana, rasekao je gornju usnu. Vremenom je zarasla, ali je ostao jako ružan ožiljak zbog koga je zaradio nadimak “Scarface”.
To mu je izuzetno teško palo, pa je kao adolescent počeo da pušta brkove ne bi li sakrio ožiljak i oni su kasnije postali njegov zaštitni znak. Da bi se kako-tako sačuvao od bandi, mlađani Iommi je počeo da trenira karate i džudo, ali se na kraju posvetio samo boksu, u čemu je zaista bio uspešan. Toliko uspešan da je sebe već video kao kao izbacivača po raznim klubovima. Sve, samo ne u fabriku!
Ipak, kako to obično biva, ono što najviše mrzite ponajčešće vas i zadesi. Radio je i kao vodoinstalater, potom u fabrici prstenova… Sreća mu se nasmešila kada je primljen na mesto prodavca u jednoj prodavnici muzičkih instrumenata. No, samo za kratko. Ubrzo je optužen za krađu i glavačke izbačen napolje.
Optužba je bila lažna. Tako bar Iommi tvrdi. Bilo kako bilo, za sve to vreme uporno je vežbao gitaru. Doduše, prvo je počeo da svira bubnjeve, ali je ubrzo odustao zbog buke. I tako se sa sedamnaest godina obreo u jednoj firmi koja se bavila preradom lima. Posle izvesnog vremena bilo mu je već svega dosta i čvrsto je rešio da zauvek napusti sve poslove, izuzev jednog: upornog i istrajnog napredovanja u svirci.
Svanulo je i to jutro. Još smo jedan dan je trebao da provede na poslu koji je mrzeo iznad svega. I tada se desilo! Mali trenutak nepažnje – i odsekao je vrhove domalog i srednjeg prsta desne ruke.
Desne? Pa dobro, za jednog rock gitaristu to i ne mora da bude toliko strašno. Možda i ne bi bilo, ali Tony Iommi je levoruk! Čitav svet mu se u trenutku srušio. Svi njegovi planovi, svi snovi, najednom su pali u vodu. Ipak, na činjenicu da možda nije baš sve propalo i da se nikada ne treba predavati ukazao mu je niko drugi, do njegov dotadašnji poslovođa i prijatelj. Videvši ga potpuno utučenog, i rešenog da muziku i gitaru napusti zauvek, pozvao ga je da čuje nešto.
Iommi je nevoljno pristao. Nije mu bilo do toga. Ali njegov prijatelj je bio neumoljiv: “Čuj ovog majstora kako svira! I da znaš – to radi sa samo dva prsta na ruci.” Pogađate – bio je to gitarista sa početka naše priče.
Tony je bio i šokiran i impresioniran. Odluku je doneo u trenutku: Nastaviće! Nastaviće i te kako!
Po njegovoj priči, prvo je na dva kraća prsta pokušavao sam dodati ponešto, ne bi li ih doveo u funkciju. Probao je sa plastičnim zatvaračima, uz pomoć raznih nožića, upaljača… Ponekad je sve to zaista bilo mučno, ali bio je svestan da ni po koju cenu ne sme odustati.
A onda su hirurzi jednog dana na njegove povređene prste ugradili implante. To mu je trebalo! Konačno je u potpunosti bio spreman za “putovanje” koje će uslediti.
Preko prve postave grupe koju su nazvali Earth, kratkog zadržavanja u Jethro Tull, pa do legendarnih Black Sabbath – i statusa jednog od najvažnijih gitarista svih vremena. Majstora teškometalnih rifova ispred koga korača možda jedino i samo Jimmy Page.
I upravo ga je ta zamalo fatalna povreda naterala da gitaru štima sniženo za pola stepena, sa E na ES, što mu je umnogome pomoglo da definiše svoj “mračni” i “teški” zvuk. Ponekad, na prvi pogled, ako nešto izgleda jako loše, uvek pomislite da se možda može iz svega izroditi i nešto dobro. Doslovce.
Goran Živanović
