Tek letimično sam propratio status kojim se najvljuje učešće Tanje Jovićević u nekom od reality programa. Ispod su, koliko vidim, brojni komentari. Nisam čitao, jer mi je mučno to da čitam.
Nisam ih čitao, ali pretpostavljam da su uobičajeni – oni koji joj pružaju podršku, a verovatno ima i osuđujućih.
Da se razumemo, pripadam onoj generaciji koja je do sredine osamdesetih već duboko iskristalisala svoju muzičku percepciju. Pripadam onima koji su odrastali uz Korni grupu, Indexe, YU grupu, Time, Pop Mašinu, Smak, Bijelo dugme, Leb i sol… O grupama izvan Yuge neću ni počinjati priču. Predugo bi to trajalo.
Hteo sam reći, da nam sredinom tih osamdesetih nije baš svako mogao prodavati muda za bubrege. Da prostite. A bilo je more takvih, kada su se mamini i tatini sinovi dohvatili instrumenata koje nisu znali da sviraju, a poneki bogami nisu baš bili sigurni ni čemu tačno služe.
Naravno, bilo je i kvaliteta vrednog svake pažnje, ali nekako mi se čini i do tada nikada više smeća. E upravo tada se pojavio Oktobar 1864.
Za mnoge iz naše “stare garde” bilo je to istinski dah svežine u muzičkoj papazjaniji svega i svačega, koja nas je okruživala. I sve nas je odmah zauvek kupio čarobni glas Tanje Jovićević.
Malo posle smo saznali, da je već stekla određeno iskustvo pevajući u nekim klubovima i anonimnim grupama. Odmah je postalo jasno da će upravo njen glas i neosporni talenat biti spiritus movens novonastale grupe.
Plejada muzičara koja je prošla kroz grupu je takođe posedovala neosporne kvalitete. Ali ipak… Bez Tanje bi sve to mnogo teže išlo. A možda možemo i reći – da ne bi išlo nikako.
Sasvim iskreno, ko se danas uopšte seća imena gitariste Gorana Tomanovića, koji je osnivać grupe Oktobar 1864?
Verujem, malo ko. To dovoljno govori, zar ne. Što se tiče ostalih muzičara – kažem – uglavnom su bili na visini svog zadatka, ali se čak ni sam Tomanović ne seća imena svih koji su prošli kroz grupu. Posebno na samom početku njihovog rada. A to je samo još jedna potvrda o tadašnjim Tanjinim kvalitetima.
Objavili su tri albuma koja su u mnogo čemu odskakala na tadašnjoj jugoslovenskoj sceni. Sve je to bilo super, samo im jedan “detalj” nikako nije išao na ruku. Svetlosnom brzinom su se približavale devedesete. Godine, u kojima će sve biti okrenuto tumbe. Godine, koje će poput nekog zlog čarobnjaka, brzopotezno obrisati sve vrednosti do tada decenijama stvarane.
I u kojima će svako pokazati svoje pravo lice. Godine, u kojima će fukara likovati, a čestiti zakukati.
I tako je svoje pravo lice pokazao i basista grupe Oktobar 1864. (Željko Mitrović, vlasnik Pink TV, op. redakcije). I tako su nepismeni gradili svoje imperije, a pismeni odlazili.
A onda su svi ti jadni i samozvani “moguli”, uvrteli sebi u glavu da su sve sami bogovi, veći i od života i od same planete.Time su valjda konačno overili sva svoja poltronstva i jajarluke. I tako svi zajedno zdušno propadamo.
Njihove laži, licemerje, pohota, nezajažljivost, bahatost kojoj nema kraja, u suštini ih čini duboko nesrećnim i gura sve dalje u ambis, dok drugi ili beže glavom bez obzira ili čekaju mrvice od ovih prvih.
I tako je, usled svih naših višegodisnjih činjenja ili nečinjenja, Tanja dospela u rijaliti kod svog nekadašnjeg basiste.
Krug se zatvorio. Izgleda da svi plešemo “crni ples” na ivici provalije. Pa ko još u takvoj situaciji da misli na kulturu i bolju prošlost.
Zbogom pameti…
