Sa svakom godinom, mesecom, a u poslednje vreme čak i danom, shvatam kolika je bila privilegija živeti u drugoj polovini dvadesetog veka. I u to vreme biti mlad.
Jasno je da će svaka mladost glorifikovati svoje vreme i to je sasvim uredu, no ipak… Tužno je saznanje da takvih sloboda verovatno više nikada neće i ne može biti. Ni takve umetnosti.
Sloboda i umetnost sa čvrsto povezani. Kad kažem sloboda, ne mislim samo najuže, na slobodu pojedinca, već na slobodu mnogo širih zajednica. Iz takve slobode niče umetnost. Takve slobode pokreću svet napred.
Danas je potpuno jasno da sloboda kakva je bila u nekadašnjoj Jugoslaviji, može biti samo puki san za sve ono što se u modernom svetu događa. Možda se neko sa ovim neće složiti i to je sasvim uredu, ali ja sam na jedan sasvim jednostavan način došao do takvog saznanja.
Pogledajte samo ko su ovde, u ovom vremenu, najveće zvezde i najpopularnije ličnosti i što je još važnije – čime se one bave, a ko je bio isto to, u drugoj polovini dvadesetog veka. Da ne bih ulazio u detalje i potpuno odužio priču, samo ću reći da je tada cenjeno obrazovanje, talenat iznad svega, znanje, hrabrost i koliko-toliko pošten odnos prema onom drugom.
Danas se sve okrenulo naopačke. To je toliko vidljivo, da nema nikakve potrebe za objašnjenjem. I upravo zato ona konstatacija sa početka ovog teksta: Ne verujem da se više ikada na ovoj planeti može stvoriti tako raznolika, a istovremeno kvalitetna, umetnost kakva se dogodila u drugoj polovini dvadesetog veka.
Mislim da je baš tada bilo vreme kada nisu postojale granice. One neke fizičke, kojima su bile označene države, istini za volju jesu, ali to je svaka umetnost daleko nadilazila. Za njen fluid, nigde na svetu nije postojala prepreka. To je zato što su ljudi slobodu stavljali iznad svega i na prvom mestu, čak i onda kada su bili zatočeni.
Danas se kao brišu te fizičke granice, ali sve druge slobode čini se, u čitavom svetu polako ali sigurno nestaju.
Zanimljivu priču mi je jednom prilikom ispričao Nikola Karaklajić, pionir koji je rock muziku uveo u radijski eter. U isto vreme bio je vrstan šahista i učestvovao je na mnogim turnirima širom sveta. Jedne prilike, bilo je to šezdesetih godina prošlog veka, boravio je Brightonu na nekom šahovskom prvenstvu i sasvim slučajno se dogodilo da se njegova satnica u kojoj je igrao, poklopila sa terminom tada veoma popularne TV emisije u kojoj se govorilo o rock muzici.
Pošto je i sam bio voditelj legendarnih emisija “Sastanak u devet i pet” i “Veče uz radio”, takvu priliku nije želeo da propusti, pa je zamolio organizatore da odlože njegov meč. Oni su mu izašli u susret, ali je to izazvalo veliko čuđenje, pa su sutradan u sportskoj štampi osvanuli naslovi tipa – “šahista odložio meč da bi gledao TV emisiju”.
Naravno, to je došlo i do urednika na pomenutoj televiziji i oni su ga pozvali da gostuje kod njih. Gotovo na samom početku, upitali su ga šta on uopšte zna o rock muzici i da li je uopšte čuo za grupu The Beatles s obzirom da dolazi iz zemlje iza “gvozdene zavese”, kako su tada nazivane države socijalističkog uređenja.
On je odgovorio da ne samo da je čuo, već da Jugoslavija ima svoje Beatlese, tj. mnogo grupa koje sviraju takvu muziku. Oni su ga gledali s nevericom i pozvali da sledeće godine sa sobom povede jedan takav bend. On je to zaista i učinio “prošvercovavši” Zlatne dečake, popularan sastav tog vremena, tako što ih je na granici prijavio kao mlade šahiste, zbog engleskih strogih propisa koje je zastupao njihov sindikat muzičara.
No to je priča za neki drugi put. Poenta je – šta mislite o tim “gvozdenim zavesama”?
Kada su bile veće, u to vreme ili sada? I što još reče Karaklajić na tamošnjoj televiziji: “Kako to, ja živim iza “gvozdene zavese”, a znam za The Beatles, a vi ne živite, a nemate pojma o jugoslovenskim grupama?” – i nisu imali odgovor.
Nemam ni ja, na mnoga pitanja koje današnjica postavlja.
Goran Živanović
