“Smrt je imala mnogo dobar dan kad je nju uzela”, napisala je pre nekoliko godina Kristina Kovač, prisećajući se svoje majke Spomenke Kovač.
Piše: Goran Živanović
Ove, u isto vreme tako jednostavne, a opet duboko potresne reči, nakon puno vremena su me potaknule da pišem o ženi koju nikada nisam upoznao, ali koje sam se neretko prisećao.
Život i smrt. Najveća suprotnost ikada, a ujedno i neraskidiva celina. Život – najveći dar kojim nas neko može darivati i smrt, za koju neki vole da kažu kako je to jedina univerzalna pravda na ovoj planeti.
Da li je baš tako? Nisam siguran.
Uvek bih, slušajući neke od prelepih pesama za koje je reči ispisala Spomenka Kovač, pomislio kako pravde na ovom svetu možda i ima, ali je njena preraspodela isuviše često pogrešna. Jer, oduvek je dobrote i pravde ponajmanje bilo za one koji su umeli žrtvovati sebe, za one koji su svoj put krčili srcem, za one koji su nesebično davali sve što su imali. Slično je i sa njihovim zaslugama. Kada bi se takve preraspodele vršile, oduvek bi zasluge pronalazile put do nekih drugih, valjda zaslužnijih, jer tanani trepeptaji nečijeg srca u takvim prespodelama uvek su gubili.
Sasvim drugačiji treptaji bi u tom nadigravanju bili mnogo jači. A nekako je i smrt ponajlakše dolazila po takve.
Spomenka Kovač! Dama koju nikada nisam upoznao. Njenog muža Kornelija, jesam. Na trenutake smo i sarađivali. No “bunareći” po mnogim pločama, ponekad bih naišao na Spomenkino ime. Slušajući sve te reči koje je napisala, nekako sam osećao da sam prepoznao te treptaje. Ili mi se samo učinilo.
Pogledom me miluješ
Ko da me dodiruješ
I svaki put kao da je prvi
Ja stalno mislim prestaće
Iz čista mira nestaće
Al’ požuda ne prestaje
Ti si mi u krvi…
Uvek kada bi se govorilo i pisalo o najvećim tekstopiscima ex YU scene, njeno ime bi nekako bilo preskočeno. Možda i zbog toga što je i ona sama želela tako. Možda zbog toga toga što je poriv majke i supruge u njoj, nadjačao sve ostalo. Možda zato što su neki od tih tekstova toliko veliki, a nastajali su usput. Dok je dočekivala i ispraćala decu iz škole, radila sa njima domaće zadatke, brinula o milion drugih stvari, vezanih za porodicu.
Šta bi tek bilo da je imala vremena da se istinski posveti pisanju?
Rođena je 1951. godine, a udala se jako mlada, sa nepunih dvadeset. A kada se tako dogodi, kada stignu porodične obaveze, nešto (ili neko), obično mora da trpi. No, i pored svega, Spomenka je bila scenarista, što se takođe malo zna, ali i autor brojnih tekstova ex YU pop scene, koje su otpevali neki od najpopularnijih pevača tog vremana.
Ako bi me pitali koji je ‘najljubavniji’ tekst ikad napisan u ex YU muzici, dati takav odgovor, ne bi bilo nimalo lako. Ipak, verujem, da bih se bez previše razmišljanja opredelio za “Zlatni dan”, tekst koji je napisala Spomenka, komponovao Kornelije, a otpevala Bisera Veletanlić. Želim da kažem, da na domaćem muzičkom nebu nema previše reči koje nose toliko emocija, kao što je to slučaj sa stihovima ove pesme.
Spisak se sa ovim svakako ne završava. Tu su i njeni tekstovi “Budi dobar i misli na mene”, “Tebi treba moja snaga”, ali i jedna od najlepših posveta nekom glavnom gradu ovih prostora – “Divni mladići Beograda”. Ove pesme takođe je snimila Bisera Veletanlić. Zatim “Ove noći jedna žena mirno spava” i “Uspomene”, kao dva najveća hita Zlatka Pejakovića.
Pored ovih, tu su tekstovi koje su pevale njene ćerke Aleksandra i Kristina, potom Neda Ukraden, Dragan Stojnić, Olivera Katarina, Tanja Banjanin, Nina Badrić…
Otišla je 2005. godine, tiho kao što je i živela. Teška bolest bila je jača. Imala je 53 godine. Ipak, dočekla je da njene ćerke Kristina i Aleksandra, pa i najmlađa Anja, pođu svojim putem, pa i požanju prve ozbiljne uspehe.
A vi, kada nekada čujete “Ti si mi u krvi”, “Zlatni dan” ili neku drugu od gore pobrojanih kompozicija, prisetite se makar na trenutak ove divne, samozatajne i iznad svega duboko emotivne žene. Žene, koja nikada nije dostigla slavu svoga muža, niti njenih ćerki, ali ona to po svemu sudeći nije ni želela. Zato je njeno srce odisalo toplinom i požrtvovanošću kakve je malo na ovom svetu.
Ipak, sve ima svoje granice, pa i svoj kraj. Samo što ni svaki kraj nije isti.
Kad mi istekne vreme i krenem lagano,
Još jednom bih htela da dotaknem samo u mislima
Taj savršen dan, dan ljubavi
Kad mi istekne vreme, ja hoću za sebe
Ta dva-tri minuta da mislim na tebe,
Pre odlaska u večiti mrak.
Hoću zlatni dan, suncem okupan…
Koliko je ovakvih oda ljubavi napisano i otpevano na ovim prostorima? Za mene ova je najlepša.
