Iako se u poslednje vreme pojavilo dosta knjiga koje za temu imaju ex YU rock scenu, oni malo ozbiljniji hroničari tog vremena su brzo uvideli da se podaci u njima dosta razlikuju. Iz tog razloga sam, dok sam uređivao i vodio emisiju “Gramofon”, kockice tog mozaika najviše voleo sam da sklapam iz priča samih aktera te scene. Pa iako su ne mali broj puta i ta kazivanja nosila određene razlike, ipak su materijalne greške bile na nekom podnošljivom minimumu.
Dušan Ćućuz je veteran beogradske rock scene koji je još davne 1963. godine započeo je karijeru u grupi Vihori i čovek je koji sigurno ima štošta da kaže o toj sceni i tim zbivanjima.
Intervju je rađen za potrebe emisije “Gramofon” radija Požega, 27. oktobra 2011. godine i do sada nije objavljivan u štampanim medijima.
Razgovor vodio: Goran Živanović
NA SAMOM POČETKU RAZGOVORA, KAŽITE NAM, KOJI JE BIO PRVI SASTAV U KOME STE VI SVIRALI?
To su bili Vihori. Tačnije – VIS VIhori, tj. vokalno instrumentalni sastav, kako se tada popularno govorilo. Mi smo 1963. godine već svirali u Devetoj beogradskoj gimnaziji, na Novom Beogradu. Kasnije sam svirao i u jednoj od postava grupe Džentlmeni, jer su se pojavile dve postave te grupe, kada se ona prva, originalna, raspala.
MOŽETE LI NABROJATI IMENA ČLANOVA GRUPE VIHORI?
Kako da ne. Tada su u sastavu još bili i Branko Stepanović, koji je inače bio moj školski drug i išao sa mnom u školu. On je svirao ritam gitaru i pevao. Zatim, Dragoslav Gale Kostić je svirao solo gitaru, a ja sam svirao bas. Inače u Vihorima sam i počeo da sviram bas, pre toga sam svirao solo gitaru. Tada je bilo zaista malo ljudi koji su svirali bas, jako je teško bilo naći basistu i zbog toga su neki ljudi prelazili da sviraju taj instrument, bilo sa ritam ili solo gitare, sticajem okolnosti što bi se reklo. Bubnjeve je svirao Miodrag Mive Knežević. U toj postavi smo tada u Devetoj gimnaziji svirali dve sezone.
DA LI JE MOŽDA OSTAO NEKI SNIMAK, MAKAR KOD VAS, OD GRUPE VIHORI?
Neee, zaista ne. Retko je koji bend tih godina i pravio snimke. To je bilo jako teško, nisam sigruran da li su čak i Siluete ili Elipse tada napravili neke snimke.
NAKON PRESTANKA RADA VIS VIHORI, BILI STE U JEDNOJ OD FRAKCIJA DŽENTLMENA?
Da, ali to je bilo samo u leto 1967. godine. Jedna je bila ona sa Dragijem i Žikom Jelićem. Žika je iz prve postave, pa se kasnije pridružio i Dragi, kada je napustio Siluete i to je bila ta jedna postava Džentlmena. Ja sam svirao sa Miletom Novakom, ritam gitaristom iz prve postave koji je, kada ih je napustio, osnovao svoje Džentlmene, pa su tako jedno vreme radile dve frakcije ove grupe.
NAKON TOG LETA, VI POČINJETE RADITI I NEKE DRUGE POSLOVE. JEDNO VREME STE SARAĐIVALI I SA YU GRUPOM, KAO TON MAJSTOR, A POTOM STE SE OPET NAKRATKO PRIDRUŽILI GRUPI OPUS.
Godine 1972. YU grupa je svirala u čuvenoj “Lanterni” u Rovinju. Tačno je, ja sam te 1972. pa i jednim delom ’73. godine, radio sa YU grupom, pa samim tim i znam tadašnja zbivanja. Te godine su, tokom te letnje svirke, Bata i Boka (gitarista Miodrag Bata Kostić i bubnjar Velibor Boka Bogdanović, op. aut.), odlučili da napuste bend i sa klavijaturistom Mivetom Okrugićem osnuju grupu. Mive je takođe bio u prvoj postavi YU grupe, ali ih je ranije napustio. Tada je tu pored njih bio i Bokin brat Milenko, koji sada živi u Švedskoj, a svirao je bas gitaru. Pevač je bio iz Rovinja, ne mogu mu se setiti imena. U početku nisu ni imali ime i taj prvi pokušaj je propao, pa se grupa brzo razišla. U jesen, ’73. godine, ja sam prekinuo saradnju sa YU grupom pa smo se sakupili i krenuli smo sa probama u postavi Mive Okrugić, Bata Kostić, Boka Bogdanović i ja. Razmišljali smo kako da nazovemo bend i ja dođem na ideju da grupi damo ime Opus, po onoj Mivetovoj pesmi “Opus br. 1” koja je bila u repertoaru YU grupe. (Kompozicija je zabeležena na LP-iju “Leteća diskoteka” Zorana Modlija. op. aut.) Doduše, Mive se početku i nije slagao sa tom idejom, ali kasnije je prihvatio, jer se i Bati i Boki to dopalo.
PRE TOGA NIJE POSTOJALO NIKAKVO IME?
Ne! Ako uzmemo u obzir tu činjenicu, možemo reći da je to bila prva postava grupe Opus.
GODINA 1975. JE PO MNOGO ČEMU PRELOMNA. MOŽDA BI TO MOGLI NAZVATI I “GENERACIJSKIM PRELOMOM”. KLJUČNI BENDOVI ŠEZDESETIH VEĆ ODAVNO NE POSTOJE, A U MEĐUVREMENU, STASALI SU NEKI MLADI MOMCI KOJI SU SVIM SILAMA TRUDE DA NAPRAVE PROBOJ NA SCENU I POKAŽU ŠTA ZNAJU. UPRAVO TE GODINE VI FORMIRATE GRUPU TAKO.
Da. Mi smo u jesen 1975. godine pod tim nazivom imali nastup na jednoj zajedničkoj svirci u “Pioniru”. To je bila svirka za distrofičare. To je tradicionalna manifestacija koja se svirala jednom godišnje i to negde u jesen. Dosta bendova je tu uzimalo učešće, s obzirom da je sav prihod išao kao pomoć ljudima koji su oboleli od distrofije.
VOLEO BIH KADA BI MOGLI MALO DETALJNIJE DA OBJASNITE NASTANAK GRUPE TAKO. MENI JE INTERESANTNA ČINJENICA DA JE U PRVOJ POSTAVI GRUPE TAKO, GITARU SVIRAO SAVA BOJIĆ KOJI JE JE POREKLOM OVDE IZ POŽEGE, A KOJI JE TAKOĐE BIO I U PRVOJ POSTAVI POP MAŠINE.
U prvoj postavi grupe Tako su svirali Sava Bojić i bubnjar Miodrag Lolić. No taj sastav je nastupio samo na toj pomenutoj svirci u Pioniru. Doduše, napravili smo i neke snimke u toj postavi za Radio Beograd.
POSTOJE LI TI SNIMCI DANAS?
Ne. Tada je bila velika “patnja” sa tim magnetofonskim trakama, bar u Radio Beogradu, tako da je uobičajena praksa bila da se preko već postojećih snimaka zabeleži nešto drugo i to je tako završilo.
ZAŠTO JE BOJIĆ NAPUSTIO BEND?
Pa on je otišao na odsluženje vojnog roka, a Lolić je sa nama svirao i sledeće ’76. godine, kada smo svirali u Međunarodnom omladinskom centru u Dubrovniku. Umesto Save Bojića gitaru je svirao Sava Jojić (smeh), koji, čini mi se, još uvek ima svoj bend Old Spice. Ali da budem precizan, u pitanju je bila samo ta “letnja gaža”, jer smo mi već upoznali Miroslava Dukića koji će potom svirati gitaru u ovoj postavi koja je snimala ploče.
AKO SAM U PRAVU, NAZIV BENDA JE ODABRAN NA OSNOVU SINTAGME – TO TAKO TREBA RADITI.
Apsolutno ste u pravu. Kada smo se skupili i počeli da radimo, raspravljali smo o imenu i onda sam se toga setio – TAKO treba raditi. Iskreno, ne trčeći za tim da se napravi neki hit, već radeći muziku koja vam je na srcu, pa kako prođe da prođe kod publike.
KOLIKO JE VAŠ SUSRET SA MULTIINSTRUMENTALISTOM ĐORĐEM ILIJINOM IMAO ZNAČAJA ZA SAM NASTANAK GRUPE TAKO, ODNOSNO NEKI NJEN OZBILJNIJI RAD?
Vrlo je značajan. On i ja smo se sreli jednom u gradu, konkretno u robnoj kući “Beograd”, odnosno na tamošnjem muzičkom odeljenju. On me je poznavao još iz onog perioda kada sam radio sa YU grupom, ušli smo u razgovor i došli na ideju da sviramo zajedno, pa smo zatim pronašli Savu i Lolića i napravili tu prvu postavu. Imali smo slične muzičke ideje i to je bilo ključno za osnivanje grupe Tako.
SREDINA SEDAMDESETIH DONOSI I PRINCIP KOMERCIJALNOSTI PO SVAKU CENU, NARAVNO, TAKAV PRINCIP U VELIKOJ MERI FORSIRAJU IZDAVAČKE KUĆE. VI STE UPRAVO SADA NAPOMENULI DA JE GRUPA TAKO IMALA POTPUNO DRUGAČIJI PRISTUP KOME STE DO SAMOG KRAJA OSTALI POTPUNO PRIVRŽENI. NO IPAK, USPELI STE DA I PORED TOGA, ’75. GODINE NAPRAVITE PRVE SNIMKE ZA RADIO BEOGRAD.
Jeste, ti prvi snimci su “Daždevnjak” Save Bojića i “Čuvam svoje misli” koju sam ja komponovao.
A “ČUDAN GRAD”?
Da, to je takođe moja kompozicija i ona je bila među tim prvim koje smo snimili.
NAKON TOGA SE JAVLJA PROBLEM IZDAVAČKE KUĆE. TEŠKO JE BILO UBEDITI UREDNIKE DA TO I OBJAVE.
Mi smo već prilikom stvaranja te naše muzike imali određene probleme sa ljudima iz medija. Tada je bio običaj, kada se pojavi novi bend, da novinari dolaze na probe, da slušaju šta to bend radi, procenjuju, daju neka svoja mišljenja, sugestije… To je tada bilo dosta uobičajeno. Mi smo vežbali kod mene u stanu, koji je relativno u centru. Gotovo uvek bi se tu našao neko od tih ljudi koji su pisali o muzici. Bio je veliki pritisak na nas da na početku uradimo nešto komercijalnije, pa kada se za nas čuje, kad postanemo poznati, da tada radimo to što smo u tom trenutku vežbali, odnosno te kompozicije koje su nosile naše ideje i naš pristup muzici, što u tim ranijim bendovima u kojima smo svirali nismo mogli da realizujemo. Tako da smo i sa te strane imali dosta poteškoća. A o diskografskim kućama da Vam ne pričam. One su u to vreme vršile pritisak na sve nove bendove da rade nešto što je recimo radilo Bijelo dugme, što je tada bio model za uspeh, tako da smo mi obijali pragove svih diskografskih kuća ili njihovih predstavništva koja su postojala u Beogradu, ali nismo uspeli da zainteresujemo nikog. Iako smo već u to vreme imali dosta samostalnih, ali i svirki na kojima je nastupalo više bendova. Pionir, Hala sportova… često su tada organizovane takve svirke. Mi smo na tim zajedničkim koncertima počeli dosta dobro da prolazimo, pa smo na taj način skrenuli pažnju na sebe.
KAD POMENUSTE BIJELO DUGME. NASTUPALI STE NA NJIHOVOM LEGENDARNOM KONCERTU KOD HAJDUČKE ČESME, NAKON ČEGA STE DOBILI POZIV DA KRENETE SA NJIMA NA TURNEJU KAO PREDGRUPA.
To je bilo 1977. godine i ponudu nismo dobili samo mi. Taj koncert je nekako spontano nastao, početkom jeseni. Nije tu bilo ni neke prevelike reklame, išle su informacije preko radija i od usta do usta, što se kaže i pred sam početak školske godine sve živo se tamo sjatilo. To je stvarno bilo neverovatno, niko nije očekivao da će biti toliki broj ljudi. Zanimljivo je da je Bijelo dugme pre toga nastupalo u Sremskoj Mitrovici i tu je došlo jako malo publike, već se nazirao kraj te grupe. Ta Hajdučka česma ih je bukvalno vratila u život.
PA FAKTIČKI JE ZBOG SVEGA TOGA I ORGANIZOVAN TAJ KONCERT.
Da, mislim da je tu glavni organizator bio Peca Popović, a uostalom, sve to je i bila njegova ideja koju je podržao tadašnji menadžer Bijelog dugmeta Gradibor Grada Veljković. Naravno, bilo je mnogo ljudi koji su u svemu tome učestvovali i na neki način pomogli. Ali ono što je ključno, svakako je da je to bila Pecina ideja, koju je Grada podržao. Ja sam ujutro otišao tamo. jer mene je uvek interesovala ta tehnička strana organizacije i sreo sam se tamo sa Pecom, pa mi je on ponudio da mi sviramo pre Bijelog dugmeta, što sam ja prihvatio ali pod uslovom da sviramo prvi jer smo mi to veče imali koncert negde u Vojvodini. I tako sam ja doterao kombi blizu bine, postavili smo instrumente, odsvirali taj naš deo i potom otišli na sledeću svirku. Posle nas su svirali grupa Zdravo i Leb i sol. Znači tri benda su na Hajdučkoj česmi svirala pre glavnog nastupa, a posle smo išli i na tu turneju koju ste pomenuli.
TO MI JE SAD JAKO INTERESANTNO. KADA STE BILI NA TOJ TURNEJI, KAKVE SU BILE REAKCIJE PUBLIKE? JER OČIGLEDNA JE RAZLIKA U SHVATANJU I POIMANJU MUZIKE KOD LJUDI KOJI SU SLUŠALI VAS ILI BIJELO DUGME.
Nama je bilo jako važno da ljudi čuju za nas. Mi smo to videli kao veliku šansu, jer je na te kasnije koncerte dolazilo dosta ljudi, s obzirom da je događaj kod Hajdučke česme strašno odjeknuo u javnosti. Mi smo potom svirali po stadionima, po velikim prostorima, a nama je to bilo veoma bitno, uostalom kao i grupama Zdravo i Leb i sol. Ljudi su bili spremni da pored muzike Bijelog dugmeta čuju i ono što su nudili Leb i sol ili to što smo mi svirali. U toj masi ljudi bilo je i onih koje je možda više interesovala takva muzika, od onoga po čemu je Dugme bilo prepoznatljivo.
NEGDE U TOM PERIODU OBJAVLJUJETE I PRVI ALBUM. TO JE 1978. godina.
Mi smo tu dobili ponudu na Omladinskom festivalu u Subotici, u okviru koga je bio dosta raznovrstan program. Npr. rock veče se održavalo u tamošnjoj Hali sportova, dok je veče progresivne muzike bilo u Narodnom pozorištu. Povodom toga mogu da kažem i jednu interesantnu stvar: Na toj večeri, pored nas i ostalih bendova koji su svirali progresivnu muziku, pojavio se i Đorđe Balašević koji ničim nije pripadao takvom okruženju, pa sam Pecu Popovića pitao – otkuda sada ovde Balašević? – na šta mi je Peca odgovorio – ma on to voli. Nakon te svirke u Subotici, na kojoj smo prilično dobro prošli, dobili smo ponudu od predstavnika RTV Ljubljana da snimimo album. Mi smo taj materijal, već svirali na našim nastupima, tako da smo ga već uvežbali, pa smo to jako brzo snimili. Ustvari, mi smo to snimili za potrebe radija Novi Sad, takav je dogovor bio, a RTV Ljubljana je potom za samo dve nedelje objavila ploču, što je tada bilo prosto neverovatno.
IMAM PODATAK DA STE ZA 36 SATI SNIMILI TAJ ALBUM.
Tako je. 36 sati je potrošeno, zajedno sa miskovanjem. S tim što smo puno više od tog vremena potrošili na miksovanje nego na samo snimanje.
PROMOCIJA PLOČE JE ODRŽANA U STUDIJU “M” U NOVOM SADU.
Da, tada se pričalo da je nakon oproštajnog koncerta Korni grupe to bio najbolje odsviran koncert. Dobro se sećam, to veče je na nekoj od televizija prenošen koncert grupe Jethro Tull i mi smo planirali da nakon našeg nastupa gledamo taj koncert kod nekih naših prijatelja. Međutim, od toga nije bilo ništa, jer smo pet-šest puta svirali na bis, publika bukvalno nije htela da izađe iz studija “M”.
SLEDEĆI ALBUM STE SNIMALI U STUDIJU “DRUGA MACA”, ENCA LESIĆA.
To je bio prvi privatni studio, a nama je to strašno odgovaralo jer smo tu imali puno više slobode. Treba znati da smo mi bukvalno sami sebi bili producenti. Sami smo i finansirali to snimanje, pa smo sa tom trakom išli na dogovor sa diskografskim kućama.
OVAJ PUT IZDAVAČ JE BIO PGP RTB.
Pa oni su se već nakon naše prve ploče pokajali i bilo im je krivo što smo to snimili za RTV Ljubljana, tako da su na neki način to ispravili pa su bez problema uzeli taj materijal za drugi album.
HTEO SAM DA NAPOMENEM I VAŠU SARADNJU SA GRUPOM S VREMENA NA VREME I VAŠ PRVI KVADROFONSKI KONCERT KOJI STE ODRŽALI U DOMU OMLADINE. KAKO STE DOŠLI NA TU IDEJU I OTKUDA BAŠ SA GRUPOM S VREMENA NA VREME, KOJI SU SVAKAKO NAŠ VRLO ZNAČAJAN BEND, ALI SASVIM DRUGOG, AKUSTIČARSKOG, OPREDELJENJA?
Mi smo materijal za drugi album pripremali u sali DADOV-a, a tu je pre nas vežbala grupa S vremena na vreme. I normalno, onda smo se i družili, a Đole Ilijin i ja smo u februaru 1977. godine bili na koncertu grupe Pink Floyd u Beču. Taj nas je nastup toliko fascinirao da smo došli na ideju da radimo taj “kvadro-koncert” sa dve miksete, kako bi kompletno zatvorili krug. Potom smo odlučili da to radimo u Domu omladine zajedno sa grupom S vremena na vreme i zbog toga što smo se znali i poštovali, a i tehnički smo imali mogućnosti, oni sa njihovim razglasom i mi sa našim. To smo na određen način spojili i napravili tu kvadro zvučnu sliku, ako se tako može reći. Tada je Robert Nemeček iz Pop mašine radio na mikseti, mi smo se na kraju krajeva i sa njima družili. Uopšte, bendovi su u to vreme dosta vremena provodili zajedno i sarađivali.
GODINE 1981. ODRŽALI STE OPROŠTAJNI KONCERT NA FILOZOFSKOM FAKULTETU I FAKTIČKI SE POVLAČITE SA SCENE. KOJI SU BILI DIREKTNI RAZLOZI ZA TAKVU ODLUKU? U TOM TRENUTKU SU IZA VAS BILA DVA ALBUMA KOJA SU DO DAN-DANAS IZDŽALA SUD VREMENA I KOJA SU KOD POZNAVAOCA MUZIKE JAKO CENJENA.
U to vreme je presudno bio prisutan punk i new wave, pa su se ljudi koji su pisali o R’n’R u potpunosti okrenuli toj vrsti muzike. Ne bi ni to bio toliki problem, da od tih istih ljudi nije dolazilo jedno potpuno omalovažavanje svega onoga što je ranije rađeno, bolje reći jedna opšta pljuvačina, pa u tom čitavom okruženju, shodno tome, više nije postojao nikakv smisao da se nešto tako radi. U svim medijima koji su se bavili muzikom, pa i u onim drugim, svuda su bile negativne kritike onih bendova koji su radili nešto drugo, nešto što nije bio punk i new wave. Takva situacija je dosta pogodila, ne samo nas, nego i mnoge druge bendove koji nisu svirali tu tada aktuelnu muziku, pa su mnogi prestali sa radom. Što se grupe Tako tiče, naš bubnjar Slobodan Felekatović je tada morao na odsluženje vojnog roka, tako da je sve to zajedno dosta uticalo da se grupa ugasi.
VAŠA DVA ALBUMA JE KASNIJE PONOVO REIZDAO “KALEMEGDAN DISK”, A NA TIM REIZDANJIMA SE NALAZE I NEKE BONUS KOMPOZICIJE I TO “IZGUBLJENO NIŠTA”, “HORDE MIRA” I “PUT NA JUG”, ŠTO DOKAZUJE DA JE MATERIJALA BILO I ZA NEKO SLEDEĆE IZDANJE.
Mi smo imali te trake iz RTV Ljubljana, takođe iz studija Enca Lesića, a Tomas Werner, koji je objavio te ploče u Nemačkoj, je bio zainteresovan da na njih stavi i kompozicije koje ste pomenuli, pa je tako i urađeno.
U GODINAMA KOJE ĆE POTOM DOĆI, JESTE LI SE I DALJE BAVILI MUZIKOM? KOLIKO JA ZNAM, JEDINO JE ĐORĐE ILIJIN, KOJI TRENUTNO ŽIVI U AMERICI POTOM OBJAVIO SOLO ALBUM “ZABRANJENO PRISLUŠKIVANJE”. JESTE LI VI MOŽDA RAZMIŠLJALI NA TU TEMU?
Po prestanku rada grupe Tako, ja sam počeo da radim kao ton-majstor, sa svojim razglasom i to stavrno sa puno bendova: Smak, Generacija pet, Riblja čorba, Bajaga, Divlje jagode, Kerber… sa puno bendova iz Zagreba, ne mogu se ni setiti sa kim sam sve radio. Toliko je toga prošlo. Neko to moje iskustvo koje sam stekao, tim bendovima je jako puno značilo. Više se ne bavim time, a od 2004. godine sam više na Mljetu nego u Beogradu. Mljet je moja velika ljubav. Tu sam prvi put bio ’77. godine i tada sam se zaljubio u Mljet. Da nije bilo tog prokletog rata, verovatno bih i ranije otišao tamo, jer sam oduvek želeo kad ostarim, da tu živim. Ljudi koji su sedamdesetih godina dolazili na Mljet, čine to i dan-danas. Recimo ovaj profesor sa Muzičke akademije Nebojša Ignjatović…
NEBE…
Tako je. On dolazi svake godine. Pre neki dan sam sreo Gileta iz Električnog orgazma, on takođe dolazi, zatim Cane iz Partibrejkersa, Srđan Dragojević… Na Mljet je iz Srbije oduvek dolazilo najviše Beograđana, zatim Sarajlija, Ljubljančana… Tako da me raduje da su ljudi koji su nekada tu dolazili, posle rata počeli ponovo da dolaze. To je stvarno jedno od najlepših mesta na svetu. Pričao sam sa puno ljudi koji dosta putuju i oni kažu da pored Mljeta, možda ima još par mesta na svetu, sa takvom lepotom i takvom prirodom.
ŽELITE LI DA DODATE , NEŠTO ŠTO VAS JA NISAM PITAO?
Pa baš sam ovih dana nešto razmišljao o tim našim koncertima. Interesantno je da smo, kada smo krenuli na turneju sa Bijelim dugmetom, od tri benda, ostali samo mi. Nakon koncerta u Skoplju, odustala je grupa Leb i sol, a nakon Sarajeva, grupa Zdravo nije htela da nastavi dalje. Tako da smo mi jedini svirali kao predgrupa Dugmetu na koncertu u Ljubljani i jako smo dobro prošli. U Zagrebu smo takođe dobro prolazili, Interesantno je da je TV Beograd smatrala, da smo mi za njih neupotrebljivi. Oni su smatrali da nemaju šta da snimaju sa jednom tako nekomercijalnom grupom. A u Zagrebu je lično Anton Marti radio emisiju o nama i to je stvarno ispalo fantastično. Hoću da kažem da smo često u nekim drugim gradovima bolje prolazili nego u Beogradu.
