Svako ko je makar i malo ozbiljnije pratio svetsku rock scenu, mogao bi nabrojati bar nekoliko albuma koji su od trenutka kada ih je čuo, umnogome promenili njegovu muzičku percepciju.
Dakle, takva ostavrenja su često, sasvim iznenada, pokazala da postoji i nešto drugo, nešto čega do tada i niste bili svesni, a što vam odjednom postaje veoma važno. To su svakako mogle biti sasvim nove grupe, ali i neke za čiji rad ste saznali sa zakašnjenjem, što je s obzirom na jedan sasvim neselektivan poslovni pristup naših izdavačkih kuća, bio čest slučaj.
Ovde sam nabrojao nekoliko albuma koji su bili suštinski važni za konačno formiranje mojih estetskih merila, kada je rock muzika u pitanju, a nakon neizbrisivog traga koji je zacementirala grupa The Beatles.
Potpuno je nebitno, jesu li se ti albumi prodali u nekom značajnom tiražu ili nisu, kako su drugi gledali na to itd. Jedini kriterijum koji je prilikom ovog odabira bio važeći, jeste da od trenutka kada su mi ovi biseri dospeli u ruke, u mom poimanju muzike više ništa neće biti isto.
1 – COLLOSEUM – “VALENTYNE SUITE” 1972. god.
VIRTOUZNOST U SLUŽBI MUZIKE
Davnih godina, dok još uvek nisam čuo ovaj album, verovatno bih na pitanje – koje je najbolje rock ostvarenje ikada? – odgovorio da je to “In Rock”, grupe Deep Purple. Međutim, ova ploča me je u potpunosti “istumbala” i poprilično promenila sve moje dotadašnje i više nego tvrdokorne stavove. Stavove, za koje sam bio ubeđen da ih niko i ništa ne može promeniti. Kakva greška! Malo je reći da sam ovom pločom bio apsolutno opsednut. Slušao sam je danima i što je najvažnije – beskrajno uživao, ali i puno toga naučio. Uz ovaj album shvatio sam kako je to kad bend “diše”, ako me razumete. I shvatio sam da je to jedan mnogo, mnogo, viši izvođački nivo koji je jako teško dostići. Uostalom, tako nešto nisam ni kasnije mnogo puta čuo, a pre – gotovo nikada. I konačno, moje mišljenje se ni dan danas, nakon toliko godina, nije ni za dlaku promenilo. Neka misli ko šta hoće, ali to je tako. I kao što gore napisah – ova ploča je najlepša moguća posveta koju virtouznost može podariti muzici. The End.
2 – KING CRIMSON – “IN THE COURT OF THE CRIMSON KING” 1969.
VIZIJE PRETOČENE U IDEJE
Genijalnost grupe King Crimson umnogome je oličena u njenom gitaristi, veličanstvenom, Robertu Frippu. Naravno, to nikako ne znači da je doprinos ostalih time umanjen, posebno kada je u pitanju originalna postava koja je snimila njihov album prvenac. No ipak, ideja o samom bendu, potekla je od Frippa, i ruku na srce, ma koliko i drugi članovi bili vanserijski talentovani, u odnosu na njega bili su manje – više tek obični otpadnici i prevejanci, ako u obzir uzmemo činjenicu koliko duboko je Fripp bio u muzici. No paradoksalno, u tome je i bio osnovni problem grupe – njegove zamisli i ideje bilo je izuzetno teško pratiti. To i jeste razlog zbog koga je grupa King Crimson svaki sledeći album radila u sasvim drugačijoj postavi. U trenutku kada sam dobio ovu ploču stvarno nisam znao šta da mislim. Verovatno je to bilo isuviše prejako za mene. Od jezivog omota, preko zastašujućeg rifa u kompoziciji “21 Century Schizoid Man”, itd.
No ovaj album i nije od onih koje su stvarani da vam se dopadnu na prvo slušanje, već su predmet za malo dublje promišljanje. U svakom slučaju, za mene se prvo “lepi” vanserijska balada “Epitaf”, potom retko nadahnuti tekstovi, a onda sam polako razumeo koliko raskošan talenat grupa mora posedovati da bi istovremeno mogla svirati ove dve već pomenute kompozicije i recimo sasvim natprirodnu, gotovo neobjašnjivu, pastoralnu, “Moonchild”, prepunu srednjovekovne dramatike i epike. Ako je za Frippa rečeno da je “gitarista koga su voleli i slušali gitaristi”, dodao bih da je on sa svojom grupom stvarao žanrove, a po svemu sudeći to su najbolje osteli srećnici koji su se zatekli na besplatnom koncertu Rolling Stonesa u Hyde parku 1969. godine, kada su momci iz King Crimson svojim nastupom potpuno zaprepastili 600 000 prisutnih. Nakon ove ploče više ništa neće bilo isto.
3 – JETHRO TULL – “STAND UP” 1969.
MAJSTORSTVO SA MEROM I UKUSOM
Drugi album grupe Jethro Tull označio je nekoliko stvari. Kao prvo i najvažnije – Ian Anderson u potpunosti preuzima kormilo grupe, pa je samim tim stvoreno je i njeno jasno usmerenje, a ništa manje važna nije ni činjenica da se na ovom ostvarenju po prvi put pojavljuje gitarista Martin Barre, Andersonov vrlo važan, dugogodišnji saradnik. Od onog trenutka kada sam ovu ploču po prvi put držao u rukama, pa sve do današnjih dana, u muziku koju je ona nosila bio sam bespovratno zaljubljen. Andersonov potpun, u ono vreme nesvakidašnji otklon od američkih uticaja (koji je u to vreme bio poput nekog svetogrđa) više je nego godio, donoseći jasne obrise ostrvskog folklora pretočenog u vrhunski odsviran rock. I sve to u vreme kada je ovde malo ko i čuo za grupe poput Fairport Convention i slične. I ma koliko to danas zvučalo pomalo neverovatno, tih godina gupu Jethro Tull na ovim prostorima su slušali samo malobrojni, jer su tada neka sasvim druga imena slovila za neprikosnovene vladare scene. Meni lično, jako su godile te snene flaute, harmonski sklopovi, akustične gitare i Martinova sola sa svrhom i ukusom, ali i tekstovi koji su zasluživali mnogo više pažnje nego što je to bio slučaj. Sa ovom pločom Jethro Tull su me zauvek kupili, a ja ću se u godinama koje će potom doći truditi da svoju kolekciju upotpunim svakim njihovim sledećim izdanjem, ali i da obratim pažnju na mnoge druge britanske bendove čiji je rad bio utemeljen u njihovom folkloru.
4 – STEELY DAN – “PRETZEL LOGIC” 1974.
USAVRŠAVANJE ŽANROVA
Mislim da do dana današnjeg, nisam čuo nekog ko se sa takvom lakoćom umeo poigrati i sasvim opušteno ploviti kroz razne stilove i žanrove. Ako su ih neki stvarali, Steely Dan su na svojim pločama pokazali šta bi oni zaista mogli biti. Takav pristup doveden je do savršenstva upravo na albumu “Pretzel Logic”, na kome su kroz formu trominutne pop pesme, koju su nametnuli sebi kao osnovu, protutnjali poput tornada, usput uzviknuvši – ovako se to radi! Pa iako svaka savršenost ume da bude predočena nedostatkom topline u izrazu, na ovom ostvarenju je čak i to razbijeno veštim izbegavanjem dugačkih kompozicija, uz nadasve prisutnu ironiju, koja je oličena u njihovom poimanju kako bi jedna pop pesma zaista trebalo da zvuči. Bio je to apsolutni pogodak nakon koga ste, pod uslovom da ste sve to razumeli, u svakom muzičkom žanru tražili mnogo, mnogo više.
5 – CROSBY, STILLS AND NASH – “CROSBY, STILLS AND NASH” 1969.
SAVRŠENI MINIMALIZAM
Na ovoj ploči je forma minimalizma dovedena do perfekcije. Ali tako je to, kada ste u stanju da napravite gotovo pa savršene pesme, što ovoj trojci, bar u tom trenutku, izgleda nije predstavljalo nikakav problem. Ova ploča me je naučila da cenim suptilne, umirujuće zvuke i božanske vokalne harmonije, kakve su valjda samo CS&N mogli proizvesti. Njihov prvenac smatram za najlepšu moguću posvetu “deci cveća”, ali ujedno i generacijskom “labudovom pesmom”, nakon koje je postalo sasvim jasno da se svet muzikom ipak ne može menjati. No jedno je sigurno – iza te divne ideje, ostalo je toliko toga lepog, gotovo pa savršenog, sto čak ni današnjica koja svojim kičom negira toliko toga prethodnog, ne može u potpunosti izbrisati.
Naravno, lista sa ovih pet nabrojanih albuma nikako nije iscrpljena. Ali o svemu tome, možda u nekoj od sledećih priča.
Goran Živanović
