Piše: Goran Živanović
Bejah samo jednom u Splitu. Ima tome bezmalo četiri decenije.Sasvim malo, apsolutno nedovoljno, da se upozna jedan grad.Ipak, pripadam onoj generaciji koja je, zahvaljujući muzici, slovila za građane sveta. Pripadam onima koji su mnoge mesta globusa “videli”, a da ipak nisu prošetali tim ulicama. Ili su to učinili mnogo kasnije, kada to i nije više bilo toliko važno. Pa čak i poželjno.
Mi smo te gradove prepoznavali po muzici koja je dolazila iz njih. Za njih smo je neraskidivo i trajno vezivali.
Svakako, prvi grad koji je u nekadašnjoj Jugoslaviji poprimao oblike kulta, jeste Luksemburg. Pogađate, zbog tamošnje radio stanice i programa koji je u periodu od 19 do 3 sata nakon ponoći, emitovan na engleskom jeziku.
Ovde su se tokom šezdesetih godina prošlog veka plele čitave bajke o toj radio stanici. Ipak, da ste u tom periodu posetili Luksemburg, bili bi više nego razočarani. Legendarni radio bio je smešten u neuglednoj sedmospratnici, koja je bila nalik na neku kulu načičkanu antenama.
Zato je ponekad potrebno ne dirati san. Ostaviti ga onakvog kakvog ste ga i sanjali. Naravno, ako je to ikako moguće.
Mnoge gradove upoznali smo zahvaljujući muzici. London, San Francisco, Amsterdam… Ili smo bar mislili da smo ih upoznali.
I tako sam ja sredinom sedamdesetih zavoleo Split. A zavoleo sam ga zbog grupe More. Zbog njihovog prvog albuma, čarobnog glasa Meri Cetinić, snenih flauta i možda prvih ambijentalnih instrumentala na ex YU prostorima. I zbog Slobodana M. Kovačevića koji je odlučio da mu je dosta “tike-tike-tačke” muzike, pa je pošao baš u Split da radi pravu stvar. I uradio je, nema dileme. “On je moj bol”, “More”, “Jutro”… kakav skup sjajnih naslova.
Nešto kasnije zasimpatisao sam i ono što su radili momci koji su bili okupljeni oko splitskog studija “Tetrapak”. Pogađate, u pitanju je grupa Metak. Čvrst zvuk, vesele pesmice – “Ona ima svoju dragu mamu”, “Da mi je biti morski pas”, ali i one koje su pretendovale ka malo ozbiljnijem izrazu – “Rock ‘n’ roller”, “Split At Night”…
Ne kažem da mi nije prijalo i ponešto od onoga što je radio Oliver Dragojević, nakon što je napustio grupu More.
Kada se pojavila grupa Osmi putnik, već sam bio u jednom sasvim drugom “muzičkom filmu”, tako da sam za pesme tipa “Lutko moja, takav sam ti ja”, u tom trenutku bio apsolutno prestario. No i to je imalo svoj smisao. Smisao, u kome je Zlatan Stipšić Džibo evoluirao u Gibonnija.
Međutim, ako ima ljubavi na prvi pogled koja me vezuje za Split, onda je ona oličena u grupi Stijene i Zorici Kondži. To je bilo to. Beskompromisno i sasvim iskreno.
Svakako da bih mogao nabrojati još toga. Mogao bih, ali čemu? Često sam se pitao da li je gore ako precenjuješ svoje, a nipodaštavaš tuđe, ili možda obrnuto?
Ako omalovažavaš svoje, a favorizuješ tuđe. Nekako sam oduvek u tome video suštinsku suprotnost izmedju Splita i Beograda. Split je npr. veličanstveno ispratio Olivera Dragojevića. Način na koji se Beograd oprostio od “Lole nacionale”, više je nego sraman.
U isto vreme, u Beogradu su oduvek bili zanimljiviji oni koji dolaze sa strane, često i na sopstvenu štetu. Split, koliko vidim, ne podnosi nikog ko nije od njihove “plave krvi”. Iskreno, tužno je i jedno i drugo. A još je tužnije što je sve manje onih koji u moru svih ovih sumornih vesti, nađu za shodno da dignu glas protiv laži, bahatosti, prostakluka. I na kraju, svakako ono najtužnije: odsustvo svakog stida danas, stvarno je više nego poražavajuće. I zbog toga ono što je napisao Zlatko Gall, povodom ovih poslednjih, ružnih događanja u Splitu u tekstu pod naslovom “O splitskoj rivi i kolektivnoj krivnji”, pokazuje da tim ulicama još uvek šeta poneki autentični gospar starog kova.
Takođe, Zlatko je duboko uronio u more muzike. To nimalo nije beznačajno, naprotiv. On je, po svemu sudeći, danas upravo ono što su nekada bili More, Metak, Stijene… Ono po čemu želim da pamtim Split. A sve ostalo moglo bi se podvesti pod naslov pesme Željka Brodarića Jappe, takođe Splićanina, inače osnivača grupe Metak – “Majmun radi što majmun vidi”.
Nasuprot tome, još uvek “ima jedan svijet, gdje živjet’ bi htjeli…”
