Šta je ovo čoveče?! – uzviknuo je moj prijatelj kada sam mu pustio kompoziciju “Yours Is No Disgrace”, grupe Yes. Bilo je to davne, sedamdeset i neke. Posle je tražio još i još. Na kraju smo presnimili ceo “The Yes Album” na kasetu. Otišao je kući presrećan.
A tih sedamdesetih godina, oni koji su sebe smatrali drugačijim od ostalih, od većine, oni koji su u muzici tražili nešto više, slušali su “simfo”, ili tzv. “flash rock”. A tu su suvereni vladari bile grupe poput EL&P, Genesis, Yes…
Iskreno, ja sam nekako više cenio ova prva dva benda. Nekako mi je kod grupe Yes smetala ta njihova hladnoća, taj artizam po svaku cenu. Umetnost na uštrb emocije. Na nekim albumima to je bilo više, a na nekim manje izraženo.
Grupa Yes je osnovana u Londonu, 1968. godine, nakon slučajnog susreta pevača Jona Andersona i basiste Chrisa Squirea. Anderson je došao sa severozapada Engleske, nakon više od deset godina bezuspešnog rada u nekoliko bendova. Squire je rođen Londonu, a ono što mu se do tada moglo upisati u biografiju kada je muzika u pitanju, odnosilo se na rad u postavi pod imenom Syn i još par davno zaboravljenih imena.
Njihov početak bio je umnogome inspirisan onim što je radila grupa Nice, posebno Keith Emerson, a to bi se u najkraćem moglo reći – podloga u klasičnoj muzici, na koju su pridodani moderni rock aranžmani. Ipak, njihova prva dva albuma nisu imala baš neke velike domete. Kompozitorski su još uvek bili neiskusni, odnosno, želje su bile velike, a ideje još uvek plitke. A kada neka grupa upliva u takve vode, zna se šta sledi – osipanje njenog članstva.
Iz grupe Yes, prvi je nezadovoljan postignutim, otišao gitarista Peter Banks (doduše, ni kasnije se nije previše proslavio sa svojom grupom Flash). Na njegovo mesto dolazi Steve Howe, gitarista sa znatno većim iskustvom i neuporedivo boljom tehnikom. U suštini, Yes su to i tražili, s obzirom na vrlo složene i zahtevne aranžmane njihovih kompozicija.
Već sledeći, “The Yes album“(1971.), pokazao je da im je neko poput Howea bio i te kako potreban, a on je svoje majstorstvo i kompozitorske sposobnosti odmah sproveo u delo. Setimo se samo kompozicije “The Clap”, za koju smo u ono vreme mislili da je sviraju bar dvojica gitarista istovremeno, a on je sve to radio sam.
Bio je to vanserijski odsviran album i što je još važnije – kompozicije na njemu bile su i te kako slušljive, bez obzira na grandiozne aranžmane i njihovu sveukupnu, prepoznatljivu “Yes školu”.
No tada iz grupe odlazi i Tony Kaye, koji će potom osnovati svoj bend Badger, nažalost takođe neuspešan. Na njegovo mesto dolazi Rick Wakeman, klavijaturista sa klasičnim obrazovanjem, koji je već ranije bio zapažen u grupi Strawbs, sa kojom je do tada radio. Ubrzo će Wakeman, koji je u priličnoj meri bio sputan u svom prethodnom bendu, zablistati u punom sjaju i postati jedno od najvećih svetskih imena, kada su instrumenti sa klavijaturom u pitanju.
Njihov sledeći album “Fragile” (1971.), još je jedno vrhunski odsvirano delo, ali su mu pomalo nedostajale emocije. Ipak, to ni približno nije u onoj meri, u koju će ih kasnije uvesti Wakeman lično, a koja je išla sve do one tačke u kojoj su svi članovi grupe Yes (nakon što je to uradio Wakeman), smatrali da mogu i trebaju izdati solo album, koji bi bio dovoljno zanimljiv i intresantan.
Ili ostvarenja “Tales From Topographic Oceans” (1973.), koji je sadržavao samo jednu kompoziciju razvučenu na četiri strane ovog duplog albuma. Bilo je to i više nego pretnciozno i dosadno, no ko voli neka izvoli.
Takav razvoj situacije nije odgovarao ni izvrsnom bubnjaru Billu Brufordu, koji odmah po objavljivanju njihovog petog albuma, “Close To The Edge”(1972.), bez razmišljanja prihvata poziv Roberta Frippa i prelazi u King Crimson. Njega će zameniti Alan White koji će se prvi put pojaviti na njihovom trostrukom live albumu, “Yessongs” iz 1973. A pri tom treba znati, da su Yes tada već napravili ogroman i vrlo isplativ posao, za razliku od, u tom trenutku, vrlo neizvesne budućnosti Frippovog benda.
1981. godine, prestaju sa radom, ali ne zadugo.
Dve godine kasnije, obnovljena grupa ponovo ulazi u studio, ali na razočaranje starih fanova njihov zvuk je ovaj put potpuno drugačiji, prepun pop manirizama ali i te kako komercijalan.
Yes su do današnjih dana prodali preko trinaest i po miliona ploča samo u Sjedinjenim Državama, osvojilo Grammy nagrade, uvršteni su u R’n’R kuću slavnih. Tokom karijere istraživali su više muzičkih stilova, ali ipak mišljenja sam da “The Yes Album”, “Fragile” i “Close To The Edge” nikada nisu uspeli dostići, iako im se karijera proteže sve do današnjih dana.
A još jedan frapantan podatak zaista puno govori o njima. Bend je tokom karijere prošao kroz toliko postava, da danas čak devetnaest muzičara ima punopravno članstvo.
A prisetite se samo koliko je Ronnie Wood, čekao na tako nešto u Stonesima.
Goran Živanović
