“Ovo je odlučujući momenat u istoriji zapadne civilizacije!” – uzviknuo je kritičar lista Times, Kenneth Tynan, posle slušanja albuma “Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band”. No nakon vremenske distance od pola veka, mnogi će možda tvrditi da su Kennethove reči najobičnija hiperbola. Ipak…
DANI U ŽIVOTU U KOJIMA JE MUZIKA BILA NAJVAŽNIJA
I danas je sasvim jasno da je Sgt. Pepper’s u mnogo čemu izuzetan album. Posebno što se na njemu, po skromnom mišljenju autora ovog teksta, nalazi najsavršenija pesma grupe The Beatles: “A Day In The LIfe.”
Ili je to ipak samo moja imaginacija, možda i nije sve tako.
No kada smo već kod te kompozicije, interesantno je da, iako zatvara album (poslednja, šesta pesma B strane), ona je u stvari prva snimljena.
Ali sve je počelo ranije, još tokom poslednje turneje grupe The Beatles po Americi. McCartney je bio prosto ošamućen onim što je nosila Zapadna obala. Tom slobodom, grafikom plakata, pa i samim imenima grupa. Uopšte, čitavim tim pozitivnim anarhizmom. U svemu tome, odjednom mu se učinilo da su Beatlesi pomalo zastareli. A posebno je takvim video njihove turneje, koje su uostalom već i bili spremni da zauvek napuste.
Onda mu je sinula jedna luda zamisao: Zašto The Beatles ne bi ponovo mogli biti “rođeni” u vidu alter-ega neke nepostojeće grupe?
Tako bi oko svega mogli da stvore čitavu jednu kulturu koja bi imala svoje junake, a njihovi identiteti bi se “pretopili” u osobitosti članova tog imaginarnog benda. I tako je ideja za Sgt. Pepper’s počela da tinja u njemu. Igrom slučaja, kompozicija “A Day In The Life” je snimljena gotovo četiri meseca pre nego što su Lenon I McCartney i mogli pretpostaviti kako će njihov sledeći album uopšte izgledati, bolje reći – zvučati.
Bilo kako bilo, tekst za ovu kompoziciju Lenon je počeo da piše kada je ugledao članak u Daily Mailu, od 17. januara 1967. u kome je izveštavano o smrti mladog milionera po imenu Tara Browne, koji je bio kako njihov, tako i prijatelj mnogih drugih tadašnjih grupa.
Rezultat je bio neverovatan. “A Day In The Life” je izuzetno, apokaliptično ostvarenje, proizišlo iz pravog studijskog majstorluka te epohe. Nastalo tako što su John i Paul pisali dve odvojene pesme, ali su ih potom spojili u jednu celinu. Tekst je u najvećoj meri Lenonov i napisan je uglavnom od rečenica iz novinskih vesti. (Nešto slično kod nas će kasnije ponoviti Bora Čorba u pesmi “Na zapadu ništa novo.”).
Kad već pominjemo studio, treba reći da su momci razmišljali o snimanju u američkim studijima koji su u to vreme bili tehnički savršeniji, no zbog ugovornih prepreka sve je urađeno u EMI prostorijama, u ulici Abbey Road. Da bi se nadoknadila tamošnja tehnička nesavršenost, celokupno snimanje trajalo je tada neverovatnih 700 sati! Poredjenja radi, na kraju ploče u onoj beskonačnoj rilni snimljen je jedan zvučni signal koji je nečujan za ljudsko uho (psi mogu da ga čuju), kao i nekoliko sekundi besmislenog dijaloga.
Za sve to utrošeno je više od pola celokupnog vremena koje je bilo potrebno da se završi njihov prvi album. Mogao bih o samoj ploči ko zna koliko da pišem, no ipak da se dotaknem još jedne majstorije – omota. Činjenica je da bilo kakav razgovor o ovom albumu ne bi mogao proći bez priče o omotu, koji je svakako svojevrsna ikona čitave rock ere. U svrhu izrade angažovan je dizajner Peter Blake (fotograf je bio Michael Cooper) koji ga je zamislio kao kutiju punu poklona, međutim na Paulov predlog (mada nije sasvim jasno da li je to baš sve bila Paulova zamisao i koliki je stvarni Peterov udeo u osmišljavanju samog idejenog rešenja) urađen je omot koji u stvari predstavlja sahranu Beatlesa, dok na grobu svira “bend usamljenih srca narednika Pepera”.
Sve to, naravno, uz tužnu družinu, sve samih svetskih legendi kao što su: Marilyn Monroe, Bob Dylan, Edgar Allan Poe, Albert Einstein, Karl Marx, Oscar Wilde, Carl Gustav Jung, Mae West… Tu su i voštane figure Beatlesa kao i Sonnyja Listona nekadašnjeg apsolutnog prvaka u boksu. Zamišljeno je da tu budu i fotografije Hrista, Hitlera i Gandija, ali to ipak nije ušlo u konačnu verziju. I tako, više od 50 istorijskih ličnosti se našlo na omotu, a u trenutku snimanja (30. mart 1967.), neka imena već odavno nisu bila među živima.
Sve u svemu, možemo reći da je naslovnica albuma Sgt. Pepper’s svakako jedna od najpoznatijih fotografija dvadesetog veka i ona očito pokazuje da je Paul hteo pošto-poto, da se ratosilja mnogo čega po čemu su Beatlesi do tada bili prepoznatljivi.
Kao dokaz te tvrdnje mogu izneti činjenicu do koje sam došao, a to je da je do sada taj omot bio inspiracija naslovnicama ploča za 43 (i slovima: četrdeset tri!?) druga izvođača (među njima je i ex Yu postava Plavi orkestar, album “Soldatski bal”).
Prvi “cover” upriličio je Frank Zappa za album “We’re Only In It For The Money”, i to samo devet meseci po izlasku Sgt. Pepper’sa. Tako nešto se nije dogodilo u istoriji r’n’r.
Interesantno je da je Peter Blake za izradu ovog omota dobio fiksni honorar od tričavih 200 funti, što kasnije nikada nije propustio da pomene i da se požali.
P.S.
Ne mogu rečima opisati ushićenje koje sam doživeo prisustvujući koncertu jednog drugog heroja moje mladosti. Heroja, koga sam ipak dočekao da vidim i čujem “uživo”. Ime mu je Jeff Beck! Bilo je to 7. jula 2010. u beogradskom Sava centru. Samo takve veličine mogu i smeju da izađu na binu i ponesu odgovornost za izvođenje kompozicije kao što je “A Day In The Life”. Da magijom svojih prstiju na vratu gitare “ispričaju” i melodiju i reči i poruku kompozicije. Pa i više od toga. Stvarno, šta reći izuzev: bilo je čarobno.
