Goran Živanović iz Požege, jedan od najpoznatijih rock novinara i diskofila-kolekcionara u Srbiji, autor knjige ”Gramofonske priče” (2010.), ispisuje nove zanimljive priče iz vremena naše zajedničke muzičke nostalgije.
ROCK HIMNE – ZAPIS NA PEŠČANOJ PLAŽI
Ako se pomene kompozicija ”Hey Joe”, svi će automatski pomisliti na Hendrixa, na legendarnog gitaristu koga će ova pesma proslaviti diljem zemaljske kugle i od koje će on napraviti svojevrsnu rock himnu.
Ipak, priča o ovoj kompoziciji započela je mnogo pre no što će Jimi kročiti na britansko ostrvo.
Ako u ruke uzmete neku od ploča na kojima se nalazi ova pesma, ispod naslova piše da je u pitanju tradicional, ali svaka pesma mora imati i svog kompozitora, zar ne?
Pa krenimo redom.
Kompozicija ”Hey Joe” postaje donekle poznata kada se sredinom šezdesetih našla u repertoaru kalifornijske grupe The Leaves. No, ruku na srce, iako se radi o istoj kompoziciji, ona nema mnogo dodirnih tački sa Hendrixovom verzijom.
U sličnom aranžmanu, te iste ’66. godine, ova pesma se našla i na albumu prvencu sjajne američke grupe Love. Naravno, to još uvek nije ona verzija koja će osvojiti svet.
Priča kaže: Chas Chandler, basista slavne grupe Animals i čovek koji će ubediti Hendrixa da krene sa njim na put iz Amerike u Britaniju, a Jimi je na to pristao tek kada mu je Chas obećao da će ga upoznati sa Claptonom, oduševio se kada je čuo verziju američkog izvođača Tima Rosea.
Rose je 1967. godine objavio svoj album prvenac “Morning Dew” i na njemu se, pored još nekoliko slavnih kompozicija, našla i ”Hey Joe” u sjajnom, usporenom aranžmanu koji je upravo on napisao. Čuvši tu verziju, Chandler je pomislio da bi nešto slično bilo potrebno i njegovom štićeniku, naravno uz dodatak Jimijevih gitarskih majstorija.
Đavolski je bio u pravu. Jer, nakon što se pojavio taj singl (1967.), u rock muzici više ništa nije bilo isto.
Interesantna je priča o nastanku pesme.
Nju je prvo prisvojio Chester Powers, alias Dino Valente, član slavne grupe Queecksilver Messenger Service. Možda bi tako zauvek i ostalo da nesrećni Valente nije dospeo u zatvor zbog posedovanja narkotika. A u zatvoru, pre ili kasnije, priznaš baš sve.
Tako je i Dino jednom prilikom objasno da ustvari nije on autor kompozicije ”Hey Joe”, već izvesni Billy Roberts, potpuni anonimus.
Ubrzo su se agenti iz firme koja štiti autorska prava (RIAA) u Americi dali u potragu za Billyjem, a kada su ga konačno pronašli, on im je ispričao čudesnu priču o tome kako je jednom boravio sa svojom devojkom na nekoj divljoj plaži i u trenutku nadošle inspiracije reči pesme zabeležio u pesku.
Naravno, po njegovim rečima, kasnije je sve doterao i sredio.
No, agenti su bili veoma sumnjičavi i to s pravom. Najprostije pitanje jeste – da li je moguće da neko napravi takav biser od pesme i da kasnije ne pokuša da ponovi i komponuje nešto bar slično?!
Bilo kako bilo, Hendrix će sa ovom kompozicijom ući u krug besmrtnih heroja rock muzike, a sama pesma će postati jedna od najpoznatijih rock himni.
Interesntno je da je za snimanje utrošeno minimalno i vremena i novca. Naime, Chandler je smatrao da je dugotrajan rad u studiju samo mlaćenje prazne slame i bacanje para. Uostalom, on je u ovom slučaju jednostavno prekopirao način rada ranije utvrđen u grupi Animals. A legenda kaže da su oni za snimanje svog klasika ”House Of The Rising Sun” potošili cele četiri funte!?
Šta mari – pesma je bila apsolutni hit na čitavoj planeti, ali to je priča za drugi put.
