Goran Živanović iz Požege, jedan od najpoznatijih rock novinara i diskofila-kolekcionara u Srbiji, autor knjige ”Gramofonske priče” (2010.), ispisuje nove zanimljive priče iz vremena naše zajedničke muzičke nostalgije.
MENTALNO PUTOVANJE KA JEDNOJ ŽENI
Ako se vratim u daleku prošlost, u neke davne sedamdesete, potpuno jasno i bez ikakvog razmišljanja prizivam u sećanje ta tri singla. Tri ploče koje su me potpuno izbacile iz ravnoteže i odredile mnogo toga u mom budućem poimanju muzike.
Drugi singl YU grupe sa pesmama “Bio jedan pas” i “Mali medved” je u meni otvorio proces potpunog “prestrojavanja”.
Potom u moj život ulazi biser nad biserima: Indexi, sa pločom na kojoj je “Plima” , “Ugasila je plamen” i “Povratak Džeka Trbosjeka i ostalog zla”. Kako objasniti šta je to tada značilo? Kojim rečima? Kako postaviti pitanja i kako dati odgovore?
Nešto kasnije, možda godinu, godinu i po dana dolazi ploča Korni grupe sa kompozicijama “Etida” i “Jedna žena”. To je bilo to. Zacementirano!
I ne vredi ni objašnjavati značaj svega toga nekome ko to nije živeo.
Kada je singl Korni grupe u pitanju, moram priznati da sam se prvo zalepio za “Etidu”, da ne kažem “Editu” kako je pogrešno napisano u prvi mah, pa posle prepravljeno. Doduše greška je ispravljena samo na omotu, na labelu je ostala. Toliko o poznavanju muzičkih dela tadašnjih produkcijskih poslenika.
No da se vratimo priči. “Etida” me je jednostavno oborila s nogu. Čarobni Bočekov solo, vokal, ritam sekcija i Kornelijev “patos”, zatim minijaturni klavirski pasaž… Bila je to svetski upakovana pesma. Potpuni trijumf, po svemu moćnog benda.
No, kako je vreme prolazilo sve češće sam okretao B stranu. A tamo se nalazio još jedan pravi dragulj. “Jedna žena”.
Pesma čije je prvo izvođjenje bilo na zagrebačkom festivalu, dok je u grupi još uvek bio Dado Topić. Već prve večeri “oduvali” su sve. Izvođenje je trajalo petnaest minuta. Eeej, petnaest minuta na festivalu! Lom je bio i u publici i u reportažnim TV kolima. Dnevnik je kasnio. Ipak, niko ih nije prekinuo. Nije ni mogao.
Sutradan su ih zamolili, da ne kažem – ubedili, da izvođenje skrate na sedam minuta. I žiri i publika su se složili: Najbolji su!
I tako je Amerikanka Patriša Grejem koju su momci iz Korni grupe upoznali u Parizu, na tamošnjoj Jugoslovenskoj privrednoj izložbi, “unela” svoje ruke u naše živote. Samo mi tada ništa nismo znali o tome. Posle smo doznali da je Korni grupa u “Gradu svetlosti”, u okviru pomenute izložbe, muzički pratila modnu reviju tadašnjeg čuvenog kreatora Centrotekstila, Aleksandra Joksimovića. Dado je tek došao u grupu. Potajno su se nadali da možda mogu potpisati ugovor sa tamošnjom najvećom izdavačkom kućom Barcley Records.
Kontakti su ostvareni, ali ništa od svega toga. Ipak, ostalo je sećanje na noć provedenu u apartmanu na Bulevaru Majo 28 u kome je boravila zanosna Patriša. A nedugo potom i poseta londonskom Marquee Clubu, gde je Kornelije prvi put prisustvovao koncertu grupe Taste.
Taste! Rory Gallagher! I trenutak kada je Rory pred prepunom dvoranom svirao na električnoj gitari sa potpuno zatvorenim potenciometrom. Vladala je apsolutna tišina. Kornelije je to nazvao “magičnim ritualom poklonjenja muzici”.
Na taj način je želeo da stvara. “Ruke jedne žene koju volim, kao ruke moje majke, kao mora šum…”
Nikada više nije sreo Patrišu. Mnogo godina kasnije, tačnije 22. maja 1987. slučaj ili nešto drugo, udesiće da Korni grupa sa Dadom ponovi verziju “Jedne žene” u trajanju od 12.35 min. I to baš u Zagrebu, u tamošnjem Domu sportova.
Na svu sreću, ako je onaj snimak sa prve večeri zagrebačkog festivala zauvek izgubljen, ovaj je ostao zabeležen na duplom LP-iju “Legende YU rocka”.
Da, legende. Ovekovečene u jednom vremenu kada je muzika bila toliko važna. Srećan je onaj koji je “živeo” to vreme.
Goran Živanović
