Biti autor, velika je stvar. Možemo reći – nepojmljivo velika. Tužan je i ružan povod – rasprava o muzičkoj zaostavštini stradalog Rajka Dujmića – zbog kojeg to opet ističemo.
Piše: Goran Živanović
U nijednoj drugoj grani umetnosti nema toliko (autorskih) zloupotreba, raznih nepoštenih radnji, kao što je u muzici. Posebno ovoj modernoj.
Čitam ovih dana, još uvek traju prepucavanja oko muzičke zaostavštine Rajka Dujmića. Čak i nakon njegove smrti, polemike ne prestaju. Doduše, sudski spor između Dujmića i ostatka Novih fosila koji je trajao punih pet godina, prekinut je, jer Rajka više nema. Ali prepucavanja su ostala. Ogromna je to sramota.
No, nepravde je uvek bilo i biće. Na svakom koraku. Posebno u ovim našim balkanskim gudurama u kojima je pojam INTELEKTUALNA SVOJINA teško prihvatljiv i shvatljiv. Na ovim prostorima podugačak je lanac onih koji zarađuju hleb svoj nasušni, koristeći ono što su drugi stvorili.
Ako se ovde ograničimo na muziku, jasno je da je linija između onoga što je normalno u tim slučajevima i moguće paranoje kao krajnjeg ishoda, veoma, veoma tanka. A opet, čitava stvar je sa druge strane i sasvim jednostavna.
Kada autor stvori neku kompoziciju, to čini sa ciljem da postigne određenu interakciju sa publikom. Jer pesme su i stvorene da se pevaju. Bez toga, svaki trud je uzaludan. Tako da zabranjivati svoje pesme, što trenutno neki čine, predstavlja svojevrsnu paranoju.
Sasvim je druga stvar, što relacije oko intelektualne svojine, ovde gotovo da i nisu uvedene ni u kakve zakonske okvire. A i ono što jeste, uglavnom se ili ne poštuje, ili se tumači kako kome odgovara. I tako dolazimo do zaključka da je dosta onih koji imaju mnogo više koristi od određenih autorskih dela, nego sami autori. Ali to ne treba ni da nas čudi previše. Sve je traljavo kod nas, pa ni u toj oblasti nije ništa bolje.
Šta mislite, zašto je sir Paul McCartney jedan od najbogatijih muzičara na svetu? Naravno, zasluženo svakako. Jednom sam našao interesantan podatak u vezi toga, koji kaže da je godišnji nivo njegove zarade od tantijema, jedno vreme bio ravan ukupnom bogatstvu čuvenog fudbalera Beckhama!? Da li bi to bilo moguće, da nije zakonski uređena ta procedura? Apsolutno ne.
Pročitao sam bezbroj stranica o muzici i muzičarima, preslušao na hiljade pesama, odvrteo ko zna koliko ploča koje imam u kolekciji. Jedno je sasvim jasno: ništa od toga ne bi bilo moguće da nije bilo autora. Sve druge priče su delimično ili apsolutno netačne.
Da li bi bilo moguće Bijelo dugme bez Bregovića?
Ni u snu. Nedavno sam pročitao tekst u kome njegov autor predlaže kako bi Bebeku trebalo podići spomenik, a u slavu rock muzike na ovim prostorima, sa sve onim čuvenim stihom – šta bi dao da si na mom mjestu! Kakvo pogrešno shvatanje suštine. Niti je Bebek napisao te reči, niti ih je odabrao uvidevši njihovu snagu, naprotiv, sve je to neko drugi uradio. I sad, kada bi uradili tako, to bi otprilike bilo kao da nekom elektro inženjeru podižemo spomenik jer je dobro razveo struju, a ne Tesli.
Istina je da je Bebek u jednom trenutku već digao ruke od muzike i zaposlio se u Zajednici socijalnih osiguranja BIH, gde bi verovatno i dočekao penziju, ali imao je sreće. Imao je i neosporno jako dobar glas, ali je Brega imao viziju. A bez toga ništa. Ako pretpostavimo da je Bebek tada odbio njegov poziv da se priključi novom bendu, da li mislite da bi Goran odustao od svojih zamisli? Teško.
Isto tako, teško da bi bilo Smaka bez Točka, Tajma bez Dade, YU grupe bez Dragija Jelića, Azre bez Džonija, EKV-a bez Milana, itd, itd. U krajnoj liniji, ti bendovi bez tih imena nikada ne bi bili ono što jesu, ili ne bi bili onakvi kakve ih mi znamo i volimo.
Oduvek su se u grupama lomila koplja oko autorstva. Posebno u onim velikim, u slučajevima kada više autora ima takve aspiracije. Mnogi muzičari su napustili svoje grupe upravo iz tih razloga. Pored očigledne frustriranosti usled nemogućnosti dokazivanja svojih kreativnih sposobnosti, tu ni materijalna strana nikako ne može biti zanemarena. U vreme najvćeg procvata rock muzike, autori su uglavnom veoma udobno živeli. Ostali su morali čekati turneje, da bi nešto zaradili. Takvih slučajeva ima zaista puno.
Steely Dan su dobar primer za to. Donald Fagen i Walter Becker su napisali gotovo čitav opus ovog benda, pa nisu imali preteranu potrebe da idu na mamutske turneje. Ostali jesu. I tu su počinjala nezadovoljstva.
Suma sumarum: autor ne može biti svako. Iza toga stoji talenat koji je privilegija odabranih pojedinaca, ali i bespoštedan rad. Zbog svega toga, autori zaslužuju ogromno poštovanje. A oni ponekad i ne traže mnogo više od toga.
