Uvek je veoma veoma izazovno upustiti se u filmsku priču o umetniku neprolazne veličine, koji je ostavio neizbrisivi trag u svetu rock and rolla, ostao vedar do kraja svog prerano završenog života i ostavio u legat remek dela. Izazovno, ali istovremeno i teško, na ivici, ponekad i nezahvalno, i zaista kako smestiti u jedan film sve ono najznačajnije što je sam život već ispričao u toliko zanimljivih i različitih poglavlja?
Recenzija: Ivan Makragić
Autor Mladen Matičević, koji potpisuje scenario i režiju, oslikava hrabro jednu relevantnu i vanserijsku karijeru svestranog čoveka kakav je bio Vlada Divljan, od prvih kadrova špice nalik na igrani film gde se ispisuju imena svih učesnika kao imena glumaca, sasvim simbolično, ne i slučajno.
Dugometražni dokumentarni film kao temeljna retrospektiva Vladinog života i karijere dramaturški je postavljeno u više narativnih rukavaca koji se spajaju u jedinstvenu celinu. Prvi tok radnje kao ilustracija Vladinog portreta predstavljen je kroz radio emisiju koja baš na dan Divljanovog rođendana (10. maj, kada je i bila svečana premijera ostvarenja u Sava centru) i kroz naraciju, unutrašnji monolog, filmskim jezikom rečeno – “off” sagovornika iz najbližeg umetnikovog života i karijere.
Prelamanjem ta dva narativa postepeno se sklapa mozaik i kompleksna slagalica o jednom (muzičkom) vremenu i (političkoj) zemlji koje više nema, jednoj epohi, eri, koja se ponoviti neće. Sagovornici su zapravo akteri sami sebi dovoljni da kroz svoju podsvest i unutarnje misli lelulaju kroz portret o Divljanu, slikajući ga kao večitog dečaka koji je imao beskrajno šarmantan osmeh i sve je umeo da razveseli i obraduje svojim prisustvom, blizinom, pesmama, stihovima koji ispunjavaju umetničku dušu svakog normalnog živog bića.
Radio emisija posvećena velikom umetniku koji nije više sa nama, uvodi gledaoce u priču o najranijem prijateljstvu “iz pelena” Vlade i glumca Svetozara Cvetkovića, gde se na šarmantan način opisuje putem fotografija retko i pravo prijateljstvo koje nije jenjavalo niti je bledelo. Naizmenična mozaična struktura oslikava univerzum koji je Divljan ostavio za sobom, a to je emotivna vožnja bez kraja, tanana osećanja čiji se otkucaji naziru u nekoliko sudbina njegovih prijatelja čiji životi, barem na filmu, ne deluju nimalo ispunjeno posle Vladinog definitivnog odlaska.
Mladen Juričić Max, gitarista Azre i Filma, s kim je Vlada u poslednjoj fazi karijere sarađivao kada je Max bio vođa Ljetno Kino Big benda, jasno pokazuje koliko mu život nije identičan nakon ove tragedije. Tako deluje … prepušteno, letargično, kao da život ne živi, već ga odrađuje. Isti je slučaj i sa drugim vernim prijateljem, i ta praznina i samoća koju je ostavio preminuli momak neverovatno je izražena kod Zdenka Kolara, koji kao da se tek sada suočava sa činjenicom da Vlade više nema. U taj triptih ulazi i muzički, rock novinar Momčilo Moma Rajin, koji se ne miri sa tim da Vlade nema, i ne zna, ne ume da komentariše gubitak tako velikog čoveka i umetnika.
Paralelni portreti ovih osetljivih individua pružaju izvanredan odsjaj na ceo filmski komad. Onda, poput velikog i značajnog koncerta u čast rođenja Vlade Divljana prošle 2018. godine u Sava centru, kreće snažan prelaz i skok u kome film dobija vedrije nijanse, udaljava se od “film noara” i slavi se život, uspomena tada postaje “živa” i ne dozvoljava pad u patetiku, patos, upravo kao i na spomenutom briljantnom koncertu. Ipak, suze se tokom filma teško zadržavaju, jer je ovo dokumentovano svedočanstvo u kome se oseća žestoka nepravda što nas je napustio zauvek takav muzičar koji je itekako imao šta još da pokaže.
Veoma plodna karijera vanserijski talentovanog muzičara, pevača i gitariste od kultnih Idola, preko solo karijere koja je svakako duža i značajnija za Vladin lični autorski pečat, osnivanja Old Stars benda, “NVO – Nevladine organizacije, do finala stvaralaštva sa Ljetnim Kino Big Bandom, sve to deluje gotovo kao da je u pitanju više osoba u jednoj ili barem više života. Dugi niz starih fotografija koji su lajt motiv celog filma ilustruju momka kao da je izašao iz nekog romana, pozorišne predstave ili dela sedme umetnosti i onda se definitivno ne snalazi u realnom životu. Kao dečak iz mašte, ili dečak iz sna.
Neobično je da u filmu o Divljanu dobar prostor zauzima i bivši kolega i bivši prijatelj, dakle svakako bivši čovek u njegovom životu – Srđan Šaper, čovek koji je odavno prestao da se bavi muzikom, već je veoma uspešan marketinški stručnjak i vlasnik advertising agencije “McCann Ericson” i producentske kuće “Adrenalin”. Posebno jer se zna da veliki muzičar i bivši prijatelj nisu više za života ni komunicirali. Ali, naravno, kako je i on deo jedne značajne istorije, bilo je neminovno da se i on pojavi i pruži svoj uvid u lik i delo svog nekada najboljeg i nerazdvojnog prijatelja. Neko ko je postao veoma moćan u Srbiji, udaljio se od snova i ideala rokenrola, i ko sve gleda kroz biznis. Ipak, i on ovde nadahnuto i sa pozitivnim sećanjima priča o zajedničkom detinjstvu i karijeri Idola koji ih je obojicu vinuo u orbitu, i ta slava je tada bila nezaustavljiva. Osim Zdenka Kolera, dalje nije niko iz Idola pripovedao niti se ispovedao o Vladi, i bolje da je na ovome ostalo.
Značajna osoba u Vladinom životu zauzima naravno i značajno mesto u samom filmu – Srđan Gojković Gile, sa simpatičnom opaskom da je njegov bend Električni orgazam bio sagledavan kao neki divljački sastav, poput razbojnika, dok su Idoli i sam Vlada bili u stilu nekih finih momaka. Kako smatra sam Gile, nije Vlada bio ništa manje mangup od ostalih, ali ostao je i gospodin.
Darko Rundek sa druge strane, jako odmeren, na distanci i iskren, priznaje da nije u samom početku karijere voleo Idole, delovali su mu kao neki snobovi, koji se neozbiljno bave muzikom. I sve je tako mislio, do pojave albuma “Odbrana i poslednji dani”, tada se zaledio, i bilo mu je jasno da se radi o izuzetno značajnom i retko originalnom bendu. Taman ovaj album i podseća donekle na stil Rundeka i njegovog Haustora. Rundek će tiho, nenametljivo izvesti apsolutno remek delo “Samo jednu ljubav imam” kao reminiscenciju stihova koji preživljavaju svaki period i (p)ostaju neuništivi.
Drugi deo filma koji postaje dosta ličan, predstavlja portret porodičnog života, u kome je Vlada pred publikom veoma živ, što otkrivaju stari video snimci u kojima se druži sa svojim najmilijima, posebno sinovima Stevanom i Pavlom, dok supruga Dina Divljan melanholično kroz unutrašnji tok svesti istražuje njihovu ljubav kroz skoro 20 godina zajedničkog života u Srbiji i kasnije Austriji. Autor filma uspeva da pomiri taj privatni, duboko lični i poslovni – javni, umetnički svet velikog muzičara. Ipak, oseća se u tim segmentima blagi pad u ritmu i tempu, kao da je sama priča postala razvučena, jer se neke scene nisu “žrtvovale” u montaži.
Obiman materijal kakav je sigurno proizvod procesa istraživanja, odlična je osnova i za dokumentarni TV serijal, i u njemu bi mogla bi još više da proradi priča o nekadašnjem autoru Idola, da ova sveobuhvatnost bude u tom formatu sa znatno više prostora. Ovako, obilje sadržaja o jednom iole zanimljivom životu potrebno je “spakovati” u celovečernji film, gde se reditelj retko čega odriče, i onda se stiče utisak da je film mogao trajati i satima bez naznake da se zaokruži epska priča o muzici koju smo svi voleli i čoveka koji je obeležio bajkovito vreme daleko za nama u svim bivšim republikama.
Neki muzičari su kroz film samo projurili, moglo im se dati više prostora u ulogama sagovornika, a ne isključivo interpretatora Vladinih hitova (Dušan Kojić Koja u duetu sa Bojanom Vunturišević samo preglasno izvodi “Plastiku”, a očekivalo se više prostora od njega). Momčilo Bajagić Bajaga sa Žikom Milenkovićem, iako efektno svojim baritonom izvodi pesmu “Rusija”, i od ovog muzičara moglo je da se izvuče više, svakako bi imao šta da kaže, ali (i) to je ostalo neiskorišćeno.
“Nebeska tema” kao pesma se samo prolama kroz filmsko delo koje slavi jedan veliki život, ali i ostavlja ogromnu prazninu u srcima i duši svih, jer neki ljudi su jednostavno nezamenljivi. Takav je bio i – Vlada Divljan. Jedinstven, neponovljiv, nadasve autentičan u svakom smislu. I zaista deluje sve kao neki veoma ružan san, košmar, i kao da je on još uvek tu sa svima nama, ali smo sanjali da je otišao zauvek.
“S tobom, s tobom … Mislim, neću da mislim, znam, s tobom, uvek, postoji neki put …”
