Piše: Mustafa Bećirović
Bilo je nekada:
”Idi, Mustafa, pitaj Kasimagin’cu hoće li bit’ u kući, da dođem na kafu.”
Otrči Mustafa: ”Kasimagince, pita te mama hoćeš li bit’ u kući…”, a prije nego završim: ”Hoću, hoću, bujrum, nek dođe.”
Dešavalo se i obratno. Dolozio je s upitnikom njezin sin nama. I još sinova s istim pitanjem. I majki s istim odgovorom.
Helem, sastajale se žene, pile kafu, nekad žurno, nekad na tenane, ali gotovo uvijek uz isti ritual. Uz ista pitanja i uz iste odgovore. Kao dijete sam, uz mamu, i ja ‘kafenisao’ s fildžanom mlijeka. Slušao ih, a sve mi nešto nije bilo jasno – do pod stare dane.
”Kako si? Jesi li se naspavala?”
”Dobro sam, fala Bogu. Kako si ti? Jesi li se ti naspavala?”
”Dobro sam, fala Bogu, i ja sam se naspavala.”
I onda, ama redovno, jedna od njih otpije malo kafe, othukne i veli: ”Uh, draga, nisam svu noć oka sklopila.” …
Priča mi rođak o svom rođaku.
”On ti je rođeni Mostarac. Kao djeca smo jedva čekali raspust – ili će on meni, ili ja njemu, a druženja i igre trajali nam cijelo ljeto. Ali, kad smo odrasli, viđali smo se sve rjeđe i rjeđe, a i to, uglavnom, na đenazama. Eh, tada bismo kafenisali, prepričavali istoriju i pozivali jedan drugog u goste…”
I tako ti ja, veli mi dalje, odlučim da sa ženom i djecom odem kod njega i njegovih. Zvonimo, kucamo, nestrpljivo očekujući na nam Liska otvori vrata. Izlazi on i izdrelji oči. (Da mi je znati šta je pomislio kad je ugledao mene, ženu, dvoje djece i šest torbi.) Izgrli nas, izljubi, pa pita:
”Ma otkud vi?”, pita.
Ja, obradovan dočekom, razvezujem:
”Bili u Makarskoj, a ostalo mi još pola godišnjeg, pa, eto, svratili do vas na jednu heftu, pa ćemo kući.”
A domaćin, ni pet, ni šest: ”Ma kakvoj kući? Hajde ulazite! Prvo kafu popit. Pa onda kući!”
Smijao sam se kasnije danima. I godine prođoše, opet se nasmijem.
Možda se ne bih ni sjećao, kamoli smijao, da se nije desilo nakon najteže borbe, najtežih dana i najtežih strahova.
Tešku i pretešku operaciju mi imala žena. Možda je ovo, a možda i nije. Možda je ono, a možda i nije. Možda će ostati, a možda i neće… Ne daj, Bože!! Nikada više!
U ta skoro dva mjeseca, naučio sam da treba naliti malo ulja u tavu kada se peče jaje. Naučio sam da Podravka (gotovu) juhu skuham za pet minuta. A naučio sam i praviti kafu 3 u 1….
Izašla mi žena iz bolnice i ja, sretni muž, pred nju odmah iznesem 3 u 1. Sretna i vesela, otpila gutljaj, a onda napravi facu kao da sam skuhao čarape.
”Šta ti je ovo?”
Ja, ozaren: ”Nova kafa. Nes. Pijem je cijelo vrijeme kako sam bez tebe. Baš se isplati.”
Gleda me nekako s razumijevanjem, pokroviteljski, s osmijehom:
”Znaš li ti šta znači ovo 3 in 1? To ti je kafa, mlijeko i šećer u jednom pakovanju.”
Zinem u nju. Faca glupana.
”To ne piše. Ja sam kont’o tri šolje od jednog pakovanja.”
