U novom nastavku serijala o institucionalnom položaju rocka kao kulture u našem regionu, ugledni beogradski novinar, politolog i istraživač društvenih tema predstavlja neke elemente stanja u Srbiji.
Piše: Srđan D. Stojanović
Činjenice govore da rock muzika u Srbiji kao forma moderne umetnosti do sada nije prepoznata od strane države i njenih institucija kao nešto što treba pomagati, negovati, i trajno podržavati. Međutim, to ne znači da se ne može ništa uraditi na polju afirmacije, promocije i popularisanja rock kulture. Alternativa se zove Institut za savremenu muziku.
Da li su se poslenici rock kulture ikada zapitali zašto zvanične (državne) strukture jednostavno ne prepoznaju i ne priznaju ovu vrstu umetnosti kao ravnopravnu ostalim granama umetnosti?
Slikarstvu, vajarstvu, pozorištu, filmu i drugim umetnostima trebalo je mnogo godina da se institucionalizuju. Ove nabrojane grane umetnosti postoje više hiljada godina, a filmska umetnost je tu najmlađa – sa tek jednim vekom i par decenija od svog nastanka. Fenomen rock kulture je prisutan kod nas tek nekih pedesetak godina – pa nije ni čudo što nije adekvatno institucionalizovan. Normalno je da klasična muzika, koja postoji poput napred navedenih slikarstva i pozorišta već stotinama godina, ima državnu zaštitu i institucije.
Nijedan državni službenik neće podneti inicijativu za uspostavljanje nekakvog organa koji bi se starao o rock kulturi, jer takva je priroda birokrata. Ne treba sebi natovarivati dodatni posao za postojeću platu. Niti će ti iko biti zahvalan zbog toga, niti ćeš imati koristi – već samo možes da imaš dodatnu muku i glavobolju.
Stara izreka kaže ’’ako neće Muhamed bregu, onda će breg Muhamedu’’, što znači: Ako ne postoje zvanične institucije koje bi se brinule o rocku, treba ih kreirati.
U rock kulturi postoji dovoljno sada već etabliranih i kompetentnih ličnosti da se takva inicijativa realizuje. Samo treba uzeti stvar u svoje ruke, kao što se to radi u ostalim demokratskim državama. Građanska inicijativa nije samo alternativni instrument političke borbe, već je univerzalni recept za stvaranje svih vrsta institucija u kojem je vaše društvo deficitarno. Udruženja građana se stvaraju za pojedina pitanja iz života (može to biti neka oblast kulture ili bilo koja druga oblast) koja nisu pokrivena zvaničnim institucijama. Vremenom, radom, svojim ugledom i zaslugama ta udruženja građana mogu (ali ne moraju) da postanu najpre partneri zvaničnim (državnim) organima i institucijama, a mogu i da postanu autonomne institucije u određenoj oblasti.
Prvi pokušaj kreiranja jedne građanske institucije u Srbiji koja bi se brinula o istraživanju, prikupljanju i obradi arhivskog materijala i artefakata, obajvljivanju naučnih radova i propagiranju rock kulture uopšte nastao je u Beogradu 2014. godine kao Institut za savremenu muziku. Tri osnivača Instituta su bili istaknuti rock muzičar snimatelj i producet Miroslav Cvetković, eminetnti novinar/publicista Branimir Lokner i moja malenkost. U svetu rocka zaista retke, moje najviše akademske reference su me kvalifikovale za mesto direktora jedne ustanove koja treba da trajno etablira rock umetnost.
Od lepe ideje do realizacije treba učiniti dosta pripremnih i spolja nevidljivih koraka. Treba najpre obezbediti minimalno finansiranje jedne institucije da bi ona uopšte mogla da postoji. To je učinjeno kroz partnerstvo sa komercijalnim firmama, gde je znanje i iskustvo osnivača Instituta moglo da se naplati kao novac koji je poslužio za finansiranje Instituta. Pri tome je trebalo zadržati status neprofitne organizacije.
U sledećoj fazi rada, Institut je prešao na izradu projekata koji bi sublimirali sve aspekte njegovog rada. Prvi i najopsežniji korak predstavlja projekat ROK MUZEJ, koji je tokom 2015. i 2016. godine imao više uspešnih izdanja (predstavljanje izložbenih eksponata u većim gradovima Srbije i u Zagrebu).
Evo šta je o Rok muzeju napisao niški rocker i hroničar Vladan Vanja Stanojević povodom gostovanja projekta Nišu:
Rock je iz svoje postojbine, preko Britanije, uspeo da u svojim najranijim danima stigne i do ovih naših prostora zahvaljujući, pre svega, pojedincima koji su u pravom trenutku udahnuli vetrove promena i svojim entuzijazmom uspeli da ožive i pokrenu rock magiju, koja, evo, živi do današnjih dana.
Nekome ko je danas sa sedamnaest zaluđen rockom, verovatno nestvarno deluje da su pre više od pola veka, njemu slični dečaci svirali gitare u Beogradu, Nišu, Kragujevcu… Iskre, Siluete, Zlatni dečaci, Crni biseri, Perica Stojančić, Srećne ruke, Daltoni, Rubinsi, samo su deo priče koja je ušla u sedmu deceniju i još uvek traje.
Rock muzej, kako je zamišljen, posvećen je njima, njihovim uspomenama i svemu onome što su uspeli s’ ljubavlju da sačuvaju do današnjih dana. Ali i ne samo njima. Jer mnogi od njih su i danas aktivni i reći će vam da se ne osećaju kao neko ko je za muzej. Generacije koje su ostavile ogroman trag u domaćoem rocku sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih, takođe su deo te priče koja traje. I upravo zbog njih i njihovih fanova postoji i naš muzej.
Rad Instituta za savremenu umetnost na projektu ROK MUZEJ podržao je novcem iz budžeta Sekretarijata za kulturu Beograda 2015. i 2016. godine, kao i Ministarstva za kulturu i medije 2016. godine. Takođe, nije izostala podrška kolektivne organizacije za ostvarivanja prava izvođača u 2016. godini. To svedoči o činjenici da unutar postojećih (državnih) institucija u Srbiji bar donekle postoji svest o rock kulturi i da se u okviru sistema mogu pronaći sredstva i načini da se pomogne ideja njenog institucionalizovanja.
U to spadaju mediji (pretežno državni) kao što su RTV Beograd, RTV Vojvodina, Radio Beograd 202, Ilustrovana Politika i brojni regionalni i lokalni mediji koji su predstavljanje ROK MUZEJA pratili redovno i sa puno entuzijazma. Pri tome su ove medijske kuće ušle u suorganizaciju – direktno i neizmerljivo doprinoseći afirmaciji rock kulture. Od 2017. godine ROK MUZEJ nastavlja svoj život ne kao projekt Instituta za savremenu muziku, već kao posebna ustanova.
Naslovna fotografija: Srđan Stojanović, svečano otvorenje muzeja
