Cooltura Priče

Frula i knedle k’o Ilija

Mediha Selimović portret
Piše: Mediha Selimović

Prvi i poslednji muzički instrument koji sam dobila od svojih roditelja bila je usna harmonika.

Zbog nekontrolisanog puhanja u nju, bez ikakvog smisla i sluha, otuđili su mi je vjerovatno radi zaštite njihovog vlastitog slušnog aparata. U kući, u kojoj muzički odgoj djece započne sa usnom harmonikom, teško izraste klavir ili violina. I tako vam ja (čiča miča, gotova priča) nikada nisam postala violinistica ni pijanistica.

Ali, odlično se sjećam kako sam jednog dana počela da zviždim. Izvela sam cijelu pjesmu “Predaj se srce” glazbenim instrumentom nas siromašnih: zviždanjem. No, ni to mi nije dugo trajalo. Majka je skočila i povikala: Nikada više da nisi zviždala po kući! Na zvižduke u zatvorenom prostoru skupljaju se šejtani!

– A, napolju? Mogu li zviždati napolju?
– Ne možeš! Žensko čeljade ne zviždi nigdje, pobogu!
I tako sam prestala da zviždim.

S kamene podzide ispred nenine kuće u Hercegovini bacali smo poglede na brdo po imenu Ilija. Brdo nije veliko kao Triglav, ali ipak je dovoljno veliko da presječe Popovo Polje i zakloni pogled prema Trebinju. U tom vidokrugu brdo Ilija bilo je isto ono što su meni u Zenici bili Smetovi. Pogledaš kroz prozor prema Smetovima i ono ti vrati pogled nazad jer ne prodire dalje.

Tako valjda nastanu ljudi ograničenih vidika.

Zato me ne čudi što su moji roditelji počeli muzički odgoj svog ženskog čeljadeta usnom harmonikom i ukinuli ga zabranom zviždanja po dunjaluku. Ni njihovi dječiji i mladalački pogledi nisu mogli dobaciti dalje od Ilije i Popovog polja.

Jednom mi je majka, baš na toj kamenoj podzidi, ispričala kako joj je njena mati, pred samu udaju, na tom istom mjestu (dok je zamišljeno piljila u brdo Iliju, želeći vjerovatno da joj pogled prebaci i malo dalje od te kamenjarske vukojebine) rekla:

– Vidiš li tu Iliju, sinko?
– Vidim! – odgovorila je moja mati.
– Eh… tolike ćeš knedle gutati kad se udaš, odeš u tuđu kuću ili u tuđi svijet!

Vjerujem da je ta rečenica dobila neko duboko značenje u kasnijem životu moje majke. Jer, zašto bi to 15-tak godina kasnije prepričala meni, svojoj djevojčici, baš tu na toj istoj kamenoj podzidi?

Prije par godina sam se prvi put, nakon neke skoro četiri decenije, susrela sa tom podzidom. Došla sam joj sama, nepozvana, a ipak pozvana nečim što je teško objasniti.

Da život iza te podzide (a i ispred nje) nije zamro u skoro svakoj mogućoj formi, dokazuju tek poneki gušter, zrikavac, zmija, drvo izniklo iz čatrnje ili iz bivše sobe za spavanje u srušenom čardaku.

Stala sam na kamenu podzidu – taj neki porodični simbol za bacanje pogleda uprazno. Sad je klimava i obrasla bockavim šipražjem. Pogledah Iliju i progutah knedlu. Učini mi se čak i veću od samog brda.

Vidiš li tu Iliju, sinko? – odzvoni u mom zapostavljenom slušnom aparatu.
Vidim – pomislih – vidim! I sve znam! Postoje čak i knedle u grlu koje se prenose s koljena na koljeno.

Provirih kroz razbijeno staklo trošnog kućerka, gledajući ostatke poznatog kredenca, ruševinu tamo, ruševinu ovamo i pomislih:
– Pa, sa ovakvim korijenima i pogledima dobro sam ja i do usne harmonike dobacila.

Ko bi to gledajući stalno u Iliju ispred sebe i ovaj kamen iza sebe, zasvirao klavir ili violinu? Ko? Sad je svakako svejedno.

Možda je veća grehota bila ona zabrana zviždanja zbog šejtanskih rabota u cilju uvođenja nove discipline u mom ženskom životu: gutanje knedli k‘o Ilija.
Odmakla sam se od kamene podzide i dočepala Blagaja i Bune. Polako sam šetala, razgledajući tezge uličnih prodavaca. Za oko mi je zapala jedna crvena frula. Kupih je i odmaknuh se malo, te puhnuh u nju iz sveg grla. Razlijegao se neki bezvezni zvuk.

Pomislih da je moja Fadila živa rekla bi mi: Sram te bilo, ti si žensko! Zašto takve stvari činiš na javnom mjestu! Sa osmijehom poput grimase na licu i sa zakašnjenjem od 40-tak godina, nastavih da frulim tim stravičnim i pištavim zvukovima:

– Mila moja mati, upravo sviram sa svim onim šejtanima koji me nisu zaobišli u životu, iako po tvom uputstvu nikada nisam zviždala ni u kući ni okokuće. Zato mi se sad malo zviždi i za žensko i za javno mjesto. Znam ja i bez pridike da bi mi violina, klavir i pozornica puno ljepše stajale, ali evo vam sada produkt vaših pogleda koji su se odbijali od Iliju, usne harmonike i šejtanskog zviždanja. Ovo su sada jedini zvuci koje ovo žensko čeljade može kvalitetno ispustiti iz grla poslije godina i godina “gutanja knedli k’o Ilija”.

Jebalo vas brdo Ilija!
I Smetovi! I šejtani!
I svi ti pogledi koji su se vratili da me puknu u čelo!
A, posebno te knedle… knedle k’o Ilija!

I, bi mi lakše!

Sad ponekad “frulam” usred jedne metropole! Ili, kako je nena onomad rekla: U tuđoj kući i tuđem svijetu! Hoće to, kad te kao dijete posade na kamenu podzidu i kažu: Vidiš li, sinko, tu Iliju ispred sebe?

Vidim, majko… vidim!

Ostavi komentar