Nije ovo samo dan u kojem bi se mogli setiti velikog Duška Trifunovića, koji je rođen 13. 9. 1933. godine, jer ostalo je još uvek onih koji ga se sećaju mnogo češće.
Ovo je dan kada bi se možda mogli prisetiti koliko svojih snova smo voljno i bezvoljno prepustili drugima. Kako smo nadu zamenili beznađem. I kako smo sva praskozorja naših budućih ljubavi sasvim nenadano učinili bivšim, mnogo pre no što će i osvanuti.
Nije ovo samo dan u kojem bi se mogli prisetiti velikog Duška. Ovo je dan u kojem bi za trenutak možda i mogli podići glave oni, koji su mnogo više punili svoje duše od džepova. Ovo je dan za one koji su hranili ljubav. I koji su mislili da ne postoji ona druga, sasvim proračunata strana.
Nije ovo samo dan u kojem bi se mogli setiti velikog Duška. Ovaj dan bi mogao biti simbol čitave generacije. Dan zajedništva, dan prkosa obojenog plemenitošću. Dan davno potonulih vrednosti, do kojih se, po svemu sudeći, može doći jedino ako duboko udahnete i zaronite.
Nije ovo samo dan u kojem bi se mogli setiti velikog Duška. Ovo je dan u kojem bi valjalo govoriti samo istinu. Kao što je i on govorio. I napunio njom naše duše.
Nije ovo samo dan u kojem bi se mogli setiti velikog Duška. Možda bi se mogli setiti i nekih bivših ljudi. Jer kada zaboraviš prijatelja u nevolji, bivši si, čak iako hodaš. Bivši si, iako ti to možda niko neće ni reći. Izuzev onih senki sa plafona spavaće sobe. A te senke govore uvek samo najteže istine.
Nije ovo samo dan u kojem bi se mogli setiti velikog Duška. Ovo je dan u kojem u mislima stanuju i poezija i knjige i muzika i mudrost, doborota i nada… A kada već stanuju tu, okrenite se oko sebe, potražite nekog ko bi mogao biti kod vas makar podstanar sličnih vrednosti. Pa neka posle sam odluči da li želi zauvek steći stanarsko pravo ili možda potražiti nekakve druge, samo naizgled sjajnije palate.
Nije ovo samo dan u kojem bi se mogli setiti velikog Duška. Ovo je dan u kojem bi možda mogli shvatiti kolika prostranstva nam reči mogu ponuditi. I kako za tren oka možemo stići bilo gde, dok čitamo te magično posložene misli, kojima su nam čarobnjaci kakav je on bio, dodirivali duše. I kako bi uvek hteli još i još, strpljivo čekajući to novo putovanje. Nije nam to padalo teško. Ko god je čekao taj se i nadao.
Nije ovo samo dan u kojem bi se mogli setiti velikog Duška. Ovo je dan u kojem bi konačno mogli shvatiti koliko je njegov život mirisao na sve vrednosti koje je nosila ta nesrećna zemlja koje više nema. I koliko je samo simbolike u tim njihovim gašenjima. I koliko se ta simbolika ticala upravo nas, a mi smo bili tek posmatrači tog “slobodnog pada”.
Nije ovo samo dan u kojem bi se mogli setiti velikog Duška. Ovo bi mogao biti dan u kojem bi se konačno mogli setiti sebe. Baš na to, on nas je sve vreme i nagovarao. Da potražimo sve one tajne veze koje vode do nas samih.
Možda je to i jedini način kojim mu se možemo odužiti.
Goran Živanović
