Prošle godine navršilo se tačno pedeset godina od “Leta ljubavi” (Summer Of Love), društvenog fenomena u kojem je došlo do eksplozije mladosti na ulicama američkih gradova (posebno San Francisca), koja se donekle prenela i u neka evropska središta, što je dovelo do jedne svojevrsne kulturne pa i političke pobune mladih ljudi.
Povodom toga u Friscu je održana i izložba plakata pod nazivom “San Francisco Summer Of Love“, pa je sve to i svojevrsna prilika da se podsetimo ovog značajnog segmenta čitave hipi kontrakulture.
Sa naletom r’n’r i pojavom esida, uveliko je pripremljena atmosfera za širenje psihodelije. Mnogi su naglo počeli da odbacuju uobičajene norme i vrednosti i širili uverenje da one potpuno nepoznate ili tek naslućene – granične – oblasti ljudske svesti mogu i treba da predstavljaju sasvim novo i nepotrošeno područje kreativnog izražavanja.
Već tokom 1965. godine određene grupe ljudi, doduše još uvek jako male, kako u Evropi tako i u Americi, rade u jednom novom načinu izražavanja. Na prvom mestu evidentan je uticaj istočnjackog misticizma, a potom eksperimentisanje sa svetlom kao direktan atak na publiku. U upotrebi je svojevrsno izobličenje jezika koji koriste pisci, a simboli odjednom dobijaju izuzetan značaj.
Film počinje obilovati nekim žešćim, neretko i seksualno bizarnim prizorima, a pozorišta iskaču iz tradicionalnih, ustaljenih, normi u predstavama. Na samom početku mnogi su radili potpuno usamljeni, samo tek sluteći da se i ostali kreću u tom pravcu.
Jasno je da je upravo rock’n’roll bio onaj magnetizam koji je na potpuno jedinstven način objedinjavao ovakva umetnička stremljenja i da bi bez rock bendova ostalima bilo jako teško dopreti do publike.
Forma je bila potpuno skrajnuta i svaki pojedinac je u svom izražavanju imao tek svemir kao granicu.
Jedni od onih koji su u najvećoj meri prigrlili te novostečene slobode upravo su dizajneri, koji su stvarali materijal u cilju promocije mnogih multi-medijalnih događaja.
Omiljeno sredstvo izražavanja svakako su bili plakati i posteri, koji su na samom početku bili možda i previše napadni, nedorečeni i nesavršeni, međutim vrlo brzo postaju stilski izuzetno prepoznatljivi pa samim tim i bitna osnova onoga što će se kasnije nazivati psihodeličnom umetnošću.
Takvi stvaraoci, odnosno umetnici, nisu sebe doživljavali kao neke komercijalne eksponente, već naprotiv kao mirnodopske “revolucionare” koji se bore protiv učmalih društvenih vrednosti. Sa jedne strane potpuno uzvišeno, sa druge, naivno i bezazleno ti najraniji hipici, gajili su uverenje da svoju revoluciju mogu izvesti upotrebom slika, boje i zvuka. I najednom je čitava okolina postala jedna ogromna galerija, gde su “izlagani” uzbudljivi radovi tih novih umetnika.
Još nešto je vrlo bitno: za njih nisu postojali termini – “derivat” odnosno”plagijat”. Ako bi im se neka ideja dopala, koristili bi je. Umetnost nije smatrana ničijim vlasništvom.
Lepršave boje, oblici slova koja se “tope” i “teku”, učinili su da se pobedi krutost koja je bila svojstvena izaražavanju u prethodnim godinama.
Umetnici koji su se vrlo brzo izdvojili i koje bi ovde svakako trebalo pomenuti jesu Victor Mascosu i Rick Griffin koji su radili upravo u San Franciscu, glavnom svetištu čitavog pokreta, a slavu su stekli radeći za dvorane Fillmore i Avalon kao i Matrix Club. U Londonu su zajednički radili Michael English i Nigel Weymouthom pod imenom “Hapshah and The Colourd Coat”, dok su Mike McInnerny i Martin Sharp radili za klubove Middle Earth i UFO. U Amsterdamu je bila cenjena Marijke Kroger (ona se kasnije pridružuje poznatoj izdavačkoj kući Apple, grupe The Beatles), a u Detroitu je radio ništa manje priznati, Gary Grimshaw.
Može se reći da je jedno kratko vreme izgledalo kako će taj trijumf boja i pobediti. Sa postera, pokret se polako širio na sve što su dizajneri mogli staviti pod svoju četkicu. Gitaristi su želeli da im poznati umetnici oslikaju njihove instrumente, na ulicama ste najednom mogli videti psihodelične, ofarbane automobile, butici pa i čitave zgrade, bili su oslikani.
Ipak, to zlatno doba hipi pokreta vrlo brzo se završilo.
Već krajem 1967. godine razne netalentovane, falš ekipe, željne lake i brze zarade stupaju na scenu i čitav flower-power pokret postaje jedan veliki biznis.
Mnogi su na svaku glupost stavljali neki cvetni motiv ili onaj prepoznatljiv mirnodopski znak u cilju prodaje i sve je vrlo brzo, pa i sam plakat, pokleklo pred neviđenim količinama najobičnijeg kiča i đubreta.
Isuviše toga je štampano i preštampavano u ogromnom broju, posteri su slati na sve strane sveta.
Distribuirani su i oni plakati koji su najavljivali događaje kojih nikada nije ni bilo, niti su bili u planu.
I tako, nakon 1969. gotovo da jedini posteri koji su pravljeni, bili su oni na kojima su uvećane fotografije raznih pop i rock starova, a takođe i filmskih, sportskih i uopšte drugih poznatih ličnosti, pin-up devojaka i slično.
Čitava produkcija r’n’r plakata i postera potpala je pod čvrsto kontrolisanu ruku muzičke industrije, dok su donedavni umetnički disidenti postali ili deo tih kompanija, ili su i sami osnovali svoje.
I tako je onaj raniji iskonski žar i spontanost ustupio mesto zakonima tržista i komercijalne potražnje. Psihodelija je polako nestajala, zajedno sa šezdesetim godinama.
Goran Živanović
