Glas.ba priča: Mediha Selimović – Nema brata dok ne rodi majka

– Onda je došla milicija na vrata. Pravo sam se prep’o kad sam ih ugled’o. Pitaju: Jesi li ti Taj i Taj.
Reko’: Jesam.
Ka’e ovi jedan:
– Imaš li ti brata u Zagrebu?
Reko’: Imam, ali da ga nisam vidijo otkako se rat završijo, evo već tri’est godina.
Onda oni jedan milicajac izvadi neko ćage iz džepa i ka’e da mi je brat umro. Malo sam zast’o, pa sam se zatres’o po cijelom tijelu. Obojica su mi pružili ruku da mi ćestitaju, a ja sam se pravo pogubijo.
– Misliš, da ti izraze saučešće?
– Ja, ja, to! I vele mi: Zvonko, ovaj telegram ti je posl’o njegov advokat iz Zagreba.

Unutra pisalo da je Karlo umro, da se javim zbog sahrane i da ćekaju na mene jer on nema nikoga svoga. Para se nema, a treba ić’ u Zagreb sa Katom Bilo nas je stra’. Viće ona meni:
– A, šta ćemo, crni Zvonko, ako bidnemo mi morali sve to platiti?
O’kle nam?
– Nio’kle! Ali, šta da radim?!

Onda se sjetim da kod nas u Željezari ima ona Kasa uzajamne pomoći, spremim se ujutro, fino pokucam: Kuc-kuc, dobar dan, ja sam Zvonko, trebala bi mi pozajmica, umro mi brat u Zagrebu, moram iznenada na put i tako.
Fine one žene tamo, odma’ mi to riješile k’o hitan slućaj i ja na voz sa Katom, pravac Zagreb. Tamo uzeli taksi na kolodovru i pravo kod tog advokata. Gospodin ćo’jek, fino nas primijo, kafa, ćaj, jeste se umorili, sjed’te i onda pođe vaditi neke papire. Ka’e, vako stvari stoje.
– Ćekaj, gospo’n advokat, reci mi od ćega je umro brat?
– Od srca! Treći put nije izdrž’o! – veli mi.
Ka’e, prićo je meni gospon Karlo jednom tu vašu tešku ratnu priću, kako vas je rat razdvojio i kako ste se borili na razlićitim stranama.

Ja nisam nikad prić’o o tome. Nisam znao ni da je on smjeo prićat’ takve stvari, al’ valjda je njemu bilo drukćije. Nije im’o svoje djece. Mene one čet’erestprve pokupilo u domobrane, a on bio mlađi i luđi… i šta’š, poslije samo spašavaj glavu. Tada nije bilo dobro da znamo jedan za drugog, Tako su mi svi rekli. Prokleti ratovi. K’o da nas je neko nešto pit’o i k’o da smo mi sa osamn’est i dva’est godina znali šta je prava strana!

Onda mi je advokat objasnijo da je Karlo bijo obrtnik i da je im’o svoju krojačku radnju koja je bila na dobrom glasu, da je im’o i nekoliko uposlenika, da se razveo davno i da nema svoje djece.

Taman dok nam je to prič’o u ured je nazvala ta njegova bivša žena da pita jesmo li već stigli u Zagreb zbog sahrane, ka’e da se to brzo organizuje, jer ne valjda da leš tol’ko stoji u mrtvačnici. Oni su, veli mi advokat, poslije razvoda ostali u dobrim odnosima i ona mu je kad je bijo bolestan navraćala u stan, kuhala supu ili išla na p’jacu.
– Ali, ti si gospo’n Zvonko jedini zakonski nasljednik. – veli mi – Tvoj brat nije im’o obitelj, tako da sve materijalno što je im’o pripada tebi.
– Sve što je im’o? A, šta je im’o? – pitam ja.
– Evo sad ću ti sve proćitat’! – veli advokat i isćita mi.

I bogami, ostalo fini’ neki’ para. Tri štedne knjižice u dinarima. Mog’o se kupiti nov stojadin, završit’ fasada, postavit’ oluke na kuću, turit’ šta god i na stranu, za ned’obog. Bilo i zlatnine neke, sve zapakovano u kutijama, za žensko i za muško, pa mislim da se on sprem’o da nam dođe i da je to bilo za djecu mi u mene. Sav inventar od radnje ost’o da se proda. Dobre mašine. Namještaj fin u stanu, stan jednosoban u centru grada u kojem je živijo kad nije radijo. A kaže mu ta bivša žena da je radijo i dan i noć. I da ne zna ćo’jeka koji je toliko volijo svoj pos’o k’o on. A jest’… kad ga se sjetim iz djećji’ dana, vazda je bijo neki kicoš, ‘nako zalizan k’o tele, skroz drukćiji od mene.

Vidi se da se kret’o u nekim drugim krugovima, gospodskim. Valjda kroz taj pos’o i radnju bilo tako. A vid’lo se da je bijo malo, kako bi’ rek’o, osobenjak. Na sa’rani mu pet ljudi, ta žena, ja i u mene Kate. Ka’e ova njegova bivša da je samo maćke volijo. I da je tu jednu što mu je ostala uzela ona kod sebe. Neka sorta, nisam upamtijo koja.

Onda je trebalo sve to brzo završit’ i vratit’ se kući, Djeca sama ostala, a i na pos’o se mora. U Zagrebu nikog ne znamo, hodat’ po njemu ne umijemo. Bivša žena mog buraza ka’e da se može organizovat’ neki šleper da to sve pokupimo iz stana i iz radnje, da će nam ona pomoć’, ali da misli da njoj pripada taj stan jer’bo ga je pazila i jer’bo je o tome već bilo govora između njih. Njemu bilo najvažnije da mu je ta maćka zbrinuta, a ona mu je obećala da će je paziti ako dođe do nećega jer’bo je voli, a i maćka nju isto tako.

Gledam ja one stvari, zlatninu, štedne knjižice sa parama koje nikad u životu nisam odjednoć im’o u svojim rukama i mislim:
– ‘ta će meni ovaj stan! To je samo trošak. Mogu li ja ovo prevest’ na sebe ili ne mogu – ko to zna?! Boga pitaj koliko je to para još! Pa ondak plaćaj troškove, advokata, pa prevod i zajebaji se po gradu u kojem nikad nisi bijo. Ja, polupismen ćo’jek.

Ka’em: Kate, mi moramo nazad, moram na pos’o. Šta ti misliš za ovi stan?
Veli ona:
– Stari, vodi me što prije odavde, mene stra’ i ovog grada i ovog svega. Ja ti jedva ćekam da sjednem u svoju avliju i viđam svoju djecu.
I tako… ka’em ja toj bivšoj od brata da ona može zadržati stan ako joj uspije, ja sam dobijo i preko više, da ni sanj’o nisam. Fala tebi što si ti njega pazila kad je bijo slab. Ako misliš da bi i on tako volijo, neka tako bude i potpišem joj ćage. Vratili se Kate i ja sa kamionom svega i svaćega. Olakš’o mi je Karlo puno toga tada. Pokrijo sam sve te rupetine, ono da mogu fino poravnit’.

Prićam ti ovo da vidiš kol’ka sam budala bijo. Sad znam da me ta ženetina ufatila na prepad. Nisam se snaš’o. Bilo je to preko više za mene. Djeca mi nisu ni znala da imaju nekog striku. Šta da im prićam te priće?! I onda odjednom ima striko, umro striko, idi tamo, uniđi đe živijo, gledaj kako je živijo, sahrani ga, pa advokat, imovina, ženetina… maćka. Naivno sam ja to zbrz’o, a i zbrzali me.
A da sam bijo pametan sad bi’ im’o stan u centru Zagreba pa sam mog’o il’ prodat’ il’ izdat’ il’ ostavit’ svom djetetu. Ćesto meni ka’e moj sin:
– E, stari, stari! Pa, bolje da si to uzeo i ostavijo mi nego ovu kuću, fasadu, oluke i auto! Sve što si ti uzeo izgubilo je na cijeni i propalo. Samo ono što nisi uzeo dobilo je na cijeni. Mog’o sam i ja sada k’o gospodin od Medveščaka do Trešnjevke, sve s noge na nogu.

*****

U isto to vrijeme, bivša ženetina u Zagrebu je uspjela otkupiti Karlov stan. Ponekad je mislila kako ga je mogla fino renovirati, opremiti i obići malo svijeta da se nisu pojavili oni neki kokuzi iz Bosne, s kojima niko nije računao, kao zakonski nasljednici Karlove imovine.

A Karlo… on bi ponekad razgrnuo dva oblaka, provirio nadole i sjetno rekao:
– Nema brata dok ne rodi majka! Al’ u klincu!

Bog bi, zadovoljno se češkajući iza uha, preko njegovog ramena dobacio:
– Eh, Karlo, glupi moj Karlo! Zar si mislio da sam ja izmislio novac kako bi ljudima na zemlji bilo bolje?!
Otkako sam spustio novac među te proklete žohare dolje moj posao je postao mnogo lakši. Tvoj Zvonko je još i dobar. Da ti znaš zbog kakvih crkavica su ljudi prodali sebe i sve iz sebe!

– Znam, Bože! I ja sam odozdo došao. – odgovorio bi Karlo navlačeći guste oblake kao neprobojni paravan između sebe i onoga što odozgo vidi kad se usudi proviriti nadole.