Stonesi u Spielbergu: Sjajna katastrofa, oni će umreti svirajući

O trećem koncertu Neuništivih na novoj turneji, sada već četrdesetsedmoj, u nama najbližem Spielbergu, napisani su brojni hvalospjevi, pa tome nije odolio ni beogradski rock novinar Ivan Ivačković – ali na najduhovitiji mogući način.

Odmah da kažem: koncert Rolingstounsa održan 16. septembra u Austriji, na Red Bull Ringu u Spielbergu, nedaleko od Graza, bio je najgori od deset koliko sam ih u životu gledao.

Posebno je slab bio Kit Ričards: promašivao je akorde, neprestano grešio u tonalitetu i bio statičniji od nekadašnjeg basiste Stounsa Bila Vajmena — a taj se na bini kretao manje nego Pobednik na Kalemegdanu.

Uz to, repertoar spremljen za Spielberg bio je, učtivo rečeno, predvidljiv; bila je to lista najvećih hitova koje odavno svi znaju napamet. Svi osim Stounsa: dok su izvodili “Start Me Up”, Džeger je pevao refren, a Ričards svirao akorde za strofe. Dakle, fijasko? Ma kakvi! Bilo je sjajno!

Jer razliku između najboljeg i najgoreg koncerta Stounsa morate tražiti pod lupom, što će reći da je i najgori još uvek nadmoćan nad koncertom bilo koga drugog.

Da, Ričards je u Spielbergu brljao više nego obično, ali njegovo izvođenje balade “Slipping Away” blistalo je tako dirljivim sjajem da je samo zbog toga vredelo doći na koncert. Istina, u jednom trenutku doviknuo je Miku: “Fuck off!” i, besan, podigao obe ruke sa gitare, odbijajući da svira. Ali tim je lepše bilo videti kako, kao u turskim serijama, njih dvojica pomireni i zagrljeni odlaze sa bine.

Tačno, Kit je svirao strofu, a Mik pevao refren, ali bar su svirali istu pesmu, što je ozbiljan napredak u odnosu na, recimo, turneju iz 1975., kada se desilo da grupa svira “Brown Sugar”, a Mik peva “Street Fighting Man”. I, najzad, repertoar je bio neodoljiv bar koliko i dosadan.

Ima li ikoga ko ne želi još koji put da čuje “Jumping Jack Flash”, “Honky Tonk Women”, “Paint It, Black”, “Gimme Shelter”, “Sympathy For The Devil” ili “Satisfaction”? Ako i ima, taj majčin sin nije bio u Špilbergu: tamo su ove pesme dočekane sa oduševljenjem. Osim toga, u trenucima kada se pomaljala giljotina repertoarske monotonije, Stounsi su uspevali da joj umaknu sa ređe izvođenim biserom “She’s a Rainbow” ili sa “Just Your Fool” i “Ride ‘Em On Down”, dve najbolje pesme sa bluz albuma Blue & Lonesome, objavljenog krajem prošle godine.

U te dve pesme, kao i u “Midnight Rambler” koja je možda bila i trenutak večeri, Džeger je briljirao na usnoj harmonici, nateravši preko sto hiljada ljudi – među njima i mnoge iz Srbije – da mu prirede ovacije.

Mik Džeger i Roni Vud su, zapravo, spasli ovaj koncert. Iako je na trenutke delovao umorno, Džeger je još jednom uspeo da impresionira publiku kondicijom, energijom i šarmom. Vud je, opet, bio solidan, sa nekoliko velikih uzleta od kojih je najjači utisak ostavio solo na slajd gitari dok je Ričards pevao “Happy”. Napokon, uglavnom neprimetni Čarli Vots se, iza svog skromnog bubnjarskog kompleta, smeškao čak i onda kad je bend iz karakteristične, zavodljive kvazianarhije stizao do nimalo simpatičnog raspada sistema koji bi svakom drugom došao glave i zapečatio mu budućnost.

A u budućnost Rolingstounsa ne treba sumnjati.

Oni će umreti svirajući i, znajte, taj dan neće doći skoro. U Spielberg sam vodio devetogodišnju ćerku i ne bi me čudilo da, recimo, negde u jesen 2046, ona reši da svom detetu pokaže kako Mik Džeger i sa sto tri godine uspeva da za petnaestak sekundi pređe s jednog na drugi kraj grandiozne bine, makar to činio i u invalidskim kolicima na mlazni pogon.

Samo se vi smejte. Isto tako bi se sredinom šezdesetih ljudi smejali ideji da će Džeger sa skoro osamdeset godina pevati “Satisfaction” – samo da je ta ideja nekome uopšte mogla da padne na pamet.

Ivan Ivačković za ”Nedeljnik”