Bila je 1987. i nas trojica drugara – Simo, Mićo i ja odlučismo da odemo u Makarsku, u kamp. Na tu odluku uticala je besparica i avanturistički duh mladosti podgrejan pesmom o Pišonji i Žugi.
Leto je vreme godišnjih odmora i odlaska na more.
Kad kažem more, mislim na Jadransko.
Stvar navike i ljubavi. Sedamdesetih i osamdesetih nismo išli na drugo more, a nismo imali ni potrebe. Sećam se razočarenja kada sam kao srednjoškolac bio na moru, na najjužnijoj tački kontinentalnog dela Grčke. Ekskurzija, Karlovačka gimnazija. Hram boga mora Posejdona jeste gore, na brdu iznad, ali utisak je bio da su Jadransko more i pre svega sela i gradići na obali mnogo lepši.
Da je to koje nam se more sviđa stvar navike shvatio sam na studijama. Bili su u generaciji jedan momak iz Temišvara i dve Bugarke. Čudio sam se kad su oni krenuli s nostalgijom da pričaju o Crnom moru i kako su se bez pogovora složili da je to najlepše more na svetu.
Na Jadran se sedamdesetih i osamdesetih išlo najčešće kolektivno na more. Drugovi i drugarice, pioniri i pionirke iz Temerina su masovno letovali u kampu u Medulinu – kao izviđači. Formalno se učlaniš u izviđače i ideš za neverovatno male pare na more. Zato je verovatno opština Temerin imala najveći procenat izviđača u odnosu na broj stanovnika.
Spavali smo u šatorima koji su bili društvena svojina, imali osmišljene programe preko dana, školu plivanja. Hranu za sve su u kuhinji kampa spremale žene iz naše opštine. Imali smo jednu veliku zgradu kao trpezariju i prostor za igru, zabavu, ples. Odlično organizovano!
Tako sam letovao četiri godine, kao dete. Tim šatorima sam se vratio kao srednjoškolac. Bila je 1987. i nas trojica drugara – Simo, Mićo i ja odlučismo da odemo u Makarsku, u kamp. Na tu odluku uticala je besparica i avanturistički duh mladosti podgrejan pesmom o Pišonji i Žugi.
Nismo maznuli ni kasetaš, poneo ga je Simo, a ni autobus – išli smo vozom preko Sarajeva do Ploča i onda busom do Makarske. A šator, isti onaj u kojem sam letovao kao dete, dobili smo ‘na poverenje’ od našeg razrednog iz osnovne škole. Setio se Simo da škola ima te šatore, da su oni za ONO i DSZ a da je srećna okolnost da je baš naš razredni glavni za to. Ištvan Pap nam je šmekerski dao šator, bez ikakvih problema.
To letovanje je bilo davno, i mnoge detalje sam zaboravio.
Zanimljivo je bilo da je svako veče u kampu svirala grupa Galija. Nismo ni tragali za boljim provodom. Kupimo neko najjeftinije domaće vino i odemo na svirku i urlamo „ … ma digni rukuuu, digni obadveee…“ . Galija je tad bila u meni najboljoj fazi, sa Žanom Žakom Roskamom. Voleli smo ih i uživali.
Pre toga bi malo prošetali do grada. Danju smo se kupali na plaži kod kampa, jeli paštete i konzerve ribe i to je to. Od muzike sa našeg kasetofona najviše smo slušali albume ”Adijo Pamet” (to nam je bilo savršeno za koncept – mladost ludost ) i ”Slišiš, školjka poje ti” od grupe Lačni Franz.
Taj uobičajeni ritam u Makarskoj narušio je koncert Azre. Vidimo mi jednog jutra plakat za taj koncert i strelicu ispod koje piše ‘Prodaja karata’. Odemo u tom pravcu i kupimo karte. Uveče, na gradski stadion na koncert. Kad, na ulazu problem.
Otkud vam te karte, to nisu prave karte, rekoše nam. Dođe i policija. Ljubazno nas ispitaše kako smo i gde kupili te karte, i tražili su da im opišemo lika koji je prodavao. Ispostavilo se da nas je nasamarenih bilo dvadesetak. Sve su nas pustili na koncert, jer, tako je to bilo u socijalizmu, a mislim da je i lično Džoni rekao da nas sve puste.
Danas, siguran sam, ne bi mogli da uđete ni na jedan koncert sa lažnim kartama koje ste kupili od prevaranta. Džoni je bio jedan od mojih bogova i koncert mi je bio savršen. To letovanje u Makarskoj ipak nije bilo savršeno, jer, ništa nismo uradili kod devojaka. Potpuni fijasko.
Doduše, nismo ni nešto pokušavali, svesni sa koliko malo novca smo došli.
Mnogo godina kasnije, saznali smo da su naši drugari Raša, Džimbi i Kameni tog leta takođe bili u Makarskoj i da je njihov jednodnevni budžet bio kao naš ukupni! Nisu mogli da veruju sa koliko malo novca smo otišli na letovanje. Kući sam došao bukvalno bez dinara, savršeno smo finansijski uklopili to malo što smo imali.
Prošle su godine i decenije od tada, u Makarsku niko od nas nije išao, ostala nam je Crna Gora kao uteha. Ili Turska, kao Mići. On radi u Austriji, dete je gastarbajtera, rođen je tamo, a u osnovnu i srednju školu je išao u Temerin. Vozi kamion i ima novca da svakog leta sa ženom i decom sedne na čarter let i letuje u hotelu sa 5 zvezdica na turskoj obali.
Pre nekoliko godina mi je poslao razglednicu, pravu razglednicu, ne mejl ni sms. Posle smo se čuli preko vibera. Pitao me da li sam dobio razglednicu. Jesam, rekoh. „Super ti je taj hotel, k’o svemirski brod, bog te mazo!“ – kažem ja njemu. On na to duboko uzdahnu i reče: „Ma, Nidžo, veruj mi, ja bi taj ol inkluziv hotel od pet zvezdica odma’ menjao za ono naše kampovanje u Makarskoj. I opet bi pre jeo onu paštetu nego sve one đakonije. To sam i ženi rek’o. Jebo ti sve to!”.
Kako ono beše – kad kažem more, mislim na Jadransko…
*
(Nikola Glavinić, muzički urednik i novinar, Radio Novi Sad)
