Čak dvije decenije nakon snimanja, gitarista Bane Jelić je tek sada izdao album ”Put do srca” i – zabilježio ispovijest poslije koje ostaje pitanje: ako se to događa muzičarima s velikom karijerom, šta mlađi koji tek počinju mogu očekivati?
Beogradski gitarista, rođen 1967. godine, prošao je vrlo ozbiljan muzičarski put.
Kao klinac, prema vlastitim riječima, vježbao je gitaru po deset sati dnevno, tesao se kroz lokalne grupe, pa ’84. započeo prvi profesionalni angažman u Magičnom oku. Poslije je prošao kroz Peđa dBoy Band (sa autorskom premijerom), grupu Viktorija (za koju je napisao poznate pjesme “Rat i mir” i “Od Splita do Beograda”), pa 1993. sudjelovao u osnivanju Nevernih beba. U isto vrijeme počeo je raditi samostalne projekte, među kojima album “Put do srca”, 1997. godine, sa gostujućim pjevačem Igorom Vukojevićem, ali ga ni jedna izdavačka kuća nije objavila.
U nastavku karijere Bane Jelić je nekoliko godina član Osvajača, radi niz autorskih projekata, može se pohvaliti da je 2005. na beogradskom koncertu bio gost Stevea Vaia, a od 2010. opet je u Osvajačima. Uz njihov album “Sad je na mene red”, izdat u decembru 2015., iste godine Bane Jelić je objavio svoj instrumentalni album “East-West” za Take It Or Leave It Records, nastariju nezavisnu izdavačku kuću u Srbiji, koja je objavila, napokon, i ”Put do srca”.
Uz ovakvu biografiju, reklo bi se, ni jedan muzičar ne bi trebao imati probleme sa izdavanjem materijala. Međutim, Bane Jelić iznimka, a o svim neobičnim okolnostima zabilježio je kratku ispovijest.
Kada je u pitanju moja karijera bez popularnih bendova u kojima sam svirao, sve je išlo nekako nesvakidašnjim, začudnim a pomalo i šokantnim tokom. Diskografskoj kući PGP-RTS ponudio sam 1997. svoj instrumentalni album “Universe” i u startu doživeo poraz. To je bio album na visokom nivou, a sluha izdavača niotkud, potpuna nezainteresovanost. Do tog albuma skoro niko u ex Yu nije snimio takvo virtuozno delo sa kojim sam trebao da stanem kao mlađi gitar heroj možda i rame uz rame mojih uzora, legendi i starijih kolega – Vlatka Stefanovskog, R.M Točka… ili tačnije kao nastavak art gitarske priče mlađe generacije.
Poražen od odbijanja nekoliko diskografskih kuća dolazim na ideju da je neophodno napraviti vokalni album. Sećam se tada sebe kao umetnika punog entuzijazma, energije za osvajanje svih vrhova. Imao sam mladalačku naivnost i konstruktivni inat iz kog se ubrzo rodio sjajan bend. Sastavljam ekipu sa najboljim muzičarima tog vremena, pa i sadašnjeg, a to su: Stevan Nimčević – bas gitara, Čeda Macura – bubanj, Žika Filipović – klavijature, Igor Vukojević i ja lead vokal. Na albumu je bilo i drugih izuzetnih muzičara koji su mi pomogli da izvedem sve šta je bilo neophodno.
Ubrzo nalazim zajednički interes sa Futom Radulovićem (Lucky Sound records) i ulazim tog leta 1997. godine u studio. Sećam se Fute koji se spremao da ide na more kako mi predaje ključeve od studija i kaže: Bane, sine, evo ti ključevi od studija. Nađi snimatelja. Imaš sve ukupno 40 dana da sve snimiš i kad se vratim da te nema, a o ostalom još ćemo razgovarati. I da ne zaboravim, na vratima imaš mnogo zajeban alarm, vrišti ko lud a onda Brale dolaze kerovi i gorile i ništa ne pitaju već samo biju.
Naravno ništa nije bilo od tih kerova i gorilla, ali bilo je puno drugog od tog sudbonosnog dana kada sam ušao u studio Lucky sound onako ponosno Mocartovski (to mi sad izgleda jako smešno) sa pravom ekipom muzičara. Nisam bio čak ni poluspreman za rad, ali držao me je neki bezbrižan osećaj, jer sam već sve imao u glavi šta i kako je trebalo uraditi. Sećam se da sam kao kantautor radio u tom studiju i do 15 sati, a prosek je bio 12, ali svaki dan. Hronično sam bio iscrpljen i neispavan, a svaka nota je bila pod mojim dirigentskom palicom. Brinuo sam i nadzirao svaki potez svih muzičara. To je bio jako težak tempo za rad ali zadovoljstvo je potkrepljivalo dušu, inače, ko bi izdržao takav ritam rada da nije bilo tog ushićenja za stvaralaštvom?
Srećom, sve je završeno u tačnom roku za 40 dana i što je najvažnije urađeno je dobro. Dobio sam ono što sam želeo, ne baš 100 % ali 90 zasigurno, taj muzički miks roka, hard roka sa blažim elementima pop rok zvuka i produkciju. Ali šta reći – loših spinova u mojoj muzičkoj karijeri je bilo i ovog puta. Album je čekao na finalnu realizaciju (izdavanje) dvadeset godina ni, manje ni više.
Iz tog razloga na CD-u “Put do srca” je postavljen pečat (anniversary 20 years). Srećom je produkcija još tada bila dobro urađena pa se ne primećuje ona neka patina, zvučna zastarelost prilikom slušanja.
Godine 2002. muzička kuća PGP-RTS ipak objavljuje moj prvi CD “Universe” koji je u neverovatnom roku prodat u ne malom broju. Moj drugi instrumentalni album “East West” je snimljen 2003. godine a objavljen je u decembru 2015. Album “Srce zmaja”, vokalni CD, snimljen je 2003. a objavljen još najbrže, 2007. godine. Za neko divno čudo te 2007. selim se za Stockholm i cela priča ide nekim potpuno neočekivanim tokom. Te iste godine snimio sam još jedan heavy metal album, stoji na youtube pod nazivom „unfinished album“ i još uvek nema podršku diskografske kuće.
Album “Put do srca” ove 2017. godine slavi svojih 20 godina, slavi svoj izlazak iz tisovine ormara, najavljujući svoj trnovit put do vaših srca. Ovom prilikom moram da najavim i moju prvu knjigu koja je paralelno izlašla sa ovim Anniversary albumom a zove se “Ognjeno ogledalo”.
Autor fotografija: Zoran Stojković
