Piše: Mustafa Bećirović
Na nas, djecu, nikada nije morao da viče.
Smknut je oduzimao dah.
Kada on spava (poslije noćne), nije bilo dreke na sokaku. Imao je običaj da nas plaši škrgučući zubima. Velikim, bijelim, zdravim. Bojao sam se i da me pomiluje. Ruka mu bila kao pekarska lopata.
Negdje oko četrdeset. Crn. Krupan. Crnih, neprirodno velikih, sastavljenih obrva. Strašan.
Ali, kada se nasmije, bude nekako lijep. Sokak se razvedri.
Kondukter u lokalnom vozu. S normalnima, više nego normalan. Raspoložen i uslužan. A ovamo, ”strah i trepet”. Malo ko je smio da se švercuje. Da šara i crta po vozu. Oštećuje sjedišta. Ostavlja otpatke… Izbacivao je barabe s nepojmljivom lakoćom. I te barabe mu dadoše ime: ČOMBE.
Vremenom, ja narastao, malo do ženidbe. Vremenom, niko više ne zna ko je Hamdija Kišija. Niko ne zna da je Čombe moj komšija Hamdija.
Sredinom februara, davne 1971., negdje oko podne, dolazim na ručak, a u mahali nestvarna tišina. Sretnem Ipića (Ismeta): Šta je bilo?… Veli: Zapalio se voz u Vranduku. Preko trideset ih stradalo. Izgleda da je i Ramizin Hamdija…
Ulazim u avliju. Pitam mamu.
Godinama udovica, moja mama gleda pred sebe i s uzdahom, strašno tiho, ne obraća se meni: Moja Ramiza, osvanuo ti je crn dan…
Kroz otrovan i gust dim, Čombe je iz tunela nosio nepoznatu ženu. Iznio je i okrenuo se po još jednu. Preko kilometra u jednom smjeru. Iznio i nju. Zaustavljali ga. A on odmahnuo ‘hitnoj’, prebacio šal preko usta, i otišao ponovo….
Nakon 150 metara, zaklecao, posrnuo….. I ostao.
Nema spomen ploču. Godinama i godinama, niko ga se ne sjeća. Vraćajući se, nedavno, lokalom iz ribolova, u prljavom, išaranom kupeu, isječenih sjedišta i vulgarnih ‘dosjetki’ po zidovima, spomenuh strašnog konduktera i čiste vagone. Nasuprot meni, moja generacija. Šuti. Vidim: bori se, neće da plače.
Uzdahnu: Čombe, Čombe…
Pitam: Šta je, prijatelju, jesi li ga znao?
Odgovara tiho, kao samom sebi: Rahmet mu duši. Spasio je moju majku…
